О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


КЊИГЕ НИКАД НЕ МИРУЈУ

Љубица Жикић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


KЊИГЕ НИКАДА НЕ МИРУЈУ

 

Љубица Жикић


Све је почело једне пријатне летње вечери, када ме је Милена позвала и мазним гласом  питала може ли да донесе једно маче које јој се нашло под ногама чим је изашла из буса. Без двоумљења сам рекла да може, иако ми је одмах севнула слика контејнера поред аутобусног стајалишта.
Било је то време када сам плакала због палестинске и украјинске деце, девојчице испружених руку, која је на питање новинара, шта би волела да добије, одговорила кроз сузе које су се котрљале низ умазано лице, тихим гласом, дрхтавих усана: „Хранее“.
Помислила сам: Ако не могу нахранити гладну децу ратом ојађену, могу хранити једно маче.
Тако је почело дружење са названом Мазом, која се врло брзо удомаћила, поштујући беспрекорно кућни ред. Играла се са завесом, лоптицама, кликерима, пластичним мишићима, скакала по цвећу. А када би се уморила, одлазила је на своје место поред радијатора.
Маза је повукла ногу склапања мојих нових пријатељстава. Наиме, недуго након њеног удомљења, појавила се ничим позвана птица чудног грактања, која је редовно долазила из шумаричког парка и затицала ме на тераси уз прву јутарњу кафу. Ушле смо у разговор сасвим спонтано: ја сам је питала откуд долази, чија је, хвалила сам њено сребрнкасто перје, витак врат, дуге босе ноге, крестом украшену главицу, а она је равномерно одговарала гракчући, примичући ми се све ближе. Просипала сам пшеницу, дозивајући је. Прелетела би ограду и опрезно прилазила просутим зрнцима. Пронађох информацију да је то кока морка, којој наменисмо име Бисерка.
 Била сам озарена овим сусретима. Тако то траје већ три месеца. Сада смо у стању да остављам отворена балконска врата, Бисерка ,истина опрезно, улази у дневну собу и пажљиво разгледа, не реагујући на моје кретање по кухињи. Гледала сам како се теорија материјализује у пракси! Пријатељство се доказује поверењем. Бисерка је показала да ми верује и да сам ја њено пријатељско лице.
-          Ставила си две бриге на леђа -, рече ми ћерка.
-          Не, не - рекла сам - ниси у праву.
Ја то доживљавам сасвим другачије! Није имала времена да саслуша, а користило би јој засигурно.
У време када је више литературе и теорија о пријатељству него пријатеља, ја сам на великом добитку! Моје нове пријатељице су ми омогућиле да се за тренутак окренем према себи и видим имам ли у себи љубави и доброте да примим у свој живот и породични круг нове пријатеље......предаторе. Нашла сам позитиван одговор и то ме је обрадовало.
Јер, пријатељ је оно биће које у нама побуђује доброту, које из нас извуче оно најбоље, открије оно што нисмо ни знали да поседујемо, па почнемо сами себе и да ценимо. Прави пријатељи нас виде и прихватају на разним нивоима и воле нас онакви какви јесмо, а не због нечега што им треба и што им дајемо ( Бисерку и Мазу из овог изузимам, оне су мали предатори). Пријатеље уверавамо да их волимо и поштујемо јер ценимо њихове ставове, речи и савете, носимо њихове поклоњене мараме, огрлице, читамо њихове поклоњене књиге са нежним посветама. Дакле, показујемо нежност и љубав!!
Да ли бих на овај начин размишљала да некада давно нисам подвукла и врх листа пресавила где Аристотел расправља о три облика пријатељства, да ме није дубоко дирнуло пријатељство између суровог краља Гилгамеша који непријатеља претвара у пријатеља и онда удружени чине велика хумана дела, да нисам са толико љубави пратила како се зловољни и злуради Уве под налетом пријатељске љубави досељених странаца претвара у добротвора, да нисам у сузама читала Гијову Белу Гриву, о дирљивом пријатељству дечака Фолка и дивљег ждребета, Најтову топлу причу о оданој и истрајној Леси која се враћа кући, свом пријатељу, дечаку Џоу, итд..итд.
Има, дакле, књига које не мирују, које наша сећања изнова отварају, листају, које немају времена да остаре и да падну у таму заборава. Зовемо их омиљеним, непролазним, незаборавним, бескрајно драгим књигама.
А што се тиче мојих пријатељица предаторки, мислим да смо дијалектички узнапредовале од пријатељства из користољубља до пријатељства из задовољства. А можда се уздигнемо и до оног трећег степена по Аристотелу.
 
 



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"