детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАПИСИ  ИЗ  СТУДЕНТСКОГ ДОМА

НОВОГОДИШЊА ЖУРКА 

Те 70-те широм наше Југе последњих децембарских дана пулсирао је живот пун прослављања, куповања поклона, хране и пица за надолазећу Нову годину. СТУДЕНТСКИ ГРАД НА САВИ дрмао се у темељу од музике и песме. Јер, студенти су одлазили својим кућама да у кругу породице и пријатеља, уз опојни мирис мамине хране, прославе најлуђу ноћ. Али, пре тога, обавезна журка у малим студентским собама.

Кратки записи у дневнику сведоче да ме је мој дечко Раћа , мој Хајдук Вељко,  обавестио да његово друштво организује журку у његовој и  Јоциној соби,  да ћемо дати прилог и од тога купити пиће и направити сендвиче. Моје је било само да дођем! Радовала сам се. Са њим и на крај света.  Док се спремам, не мислим ни на шта, осим да будем лепа. Облачим: комплет боје неба, ципеле голубије боје, свеее  из Трста, коса подигнута у банана стилу, капци се једва подижу од извучене црте, маскаре, сенке. Испод грудњак, нов, бео, чипкаст, са копчом напред, испод прса.

Сада с осмехом размишљам о том женском нагону да купује скуп и леп доњи  веш који се и не види... Али, нема цене то надање  да ће ту копчу неко дотаћи и тако открити сакривене ластавице.

Мој павиљон је до Раћиног. Уводи ме за руку у полумрачну собу  у којој грми .. Лола, о, Лола, ти знаш да  нисам милионер...., представља ме   ...моја девојка, ко не зна.... срце ми тутњи од радости, планета се окреће ритмом моје среће, ..ја сам његова, предајем се , признајем, потписала бих то да се никада не избрише....упознаје ме са присутнима: браћа Никола и Марко, моји Кордунаши, од Клаадуше, Неша и Азра из Тузле, Нена  из Бихаћа, Фрањо од Петриње, Смиља, Ранка и Милка, Личанке, Јоцу и Грују  из Неготина познам!  Југославија у малом! Никоме ништа не смета. Деца социјализма и целога света. Чегеваристи.. Тек мени запе за око дугокоса девојка која је често застајкивала при  сусрету са мојим дечком. Заболе ме нешто испод оне копче, али, док играмо то се распрши и нестаде у гласној музици. Онда отпоче песма.  Далматинске, славонске, босанске, из завичаја Хајдук Вељка, дивне, мени непознате.. Сејдефу мајка будила, У Стамболу, на Босфору..., Рибарева кци.....певао је овај увежбани хор . Не зато што је мој дечко, али, Раћа је имамо најлепши глас! Како су песници и певачи лако освајали женска срца!!  Ја сам тих распеваних сати осећала да сам га заволела дубоко и неопозиво  и пожелех да ме кроз живот прати његова лепа песма... Пошто не могох да учествујем у тој тачки, дигнем  се и почнем стихом. Ко зна, ах, нико ништа не зна/ крхо је знање...искрено су се сви обрадовали и наградише ме аплаузом. Била сам примљена у њихов клуб!! Тако сам разумела.

Уто стиже и „кава“, за отрежњење. Она лепа дугокоса пружи ми шољицу. Да ли је моја рука задрхтала или њена затресла, углавном, просу се врела кава по мени. Вриснула сам болно; скидоше ми блузу и одмах влажну крпу на црвенило изнад оне копче....мој грудњак доби шансу да засветли бар за кратко. Извињавање, брисање. Помислила сам нешто лоше,... казнио ме бог или враг,...а да није намерноооооо.  Обукла сам Раћину кошуљу и тако помало увређену испратише ме махањем и поздравима.

Испрати ме мој драги , некако на брзину..... „ да не оставља друштво“. Сан ми није долазио на очи. Испричах све пристиглој цимерки. Ко из пушке рече.....ма то ти је она намерно.., Личанка..

Али, после несреће долази и срећа. Они дивни момци и девојке посташе моји пријатељи. Увек застану и жале што се она кава пролила. Ишли смо на сва весеља једни другима. Научих и неке од оних песама...

А Милку, дугокосу лепотицу, сретох на трамвајској станици. Осмехну се и рече: Ово је мој дечко, твој земљак!“  Огреја ме јулско сунце уред јануара!  Нова година почела је дивнооо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: