детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕВЕНА

У проширеном дијелу кањона и за нијансу тамнијем предверчерју, сумрак је дијелио дан и ноћ.

Стајао сам на обали ријеке, помало незадовољан завршетком риболова, што поред свега финог изостаде  улов. Након још једног забачаја преко великог модрог вира, видим да је вријеме паковати се и кренути кући. Сљедећег тренутка, већ сам се пењао уз стрмен према ауту. Чекало ме је ту горе, поврх високе обале, на једном од зауставних мјеста поред магистралног пута. Стаза до аута није била дуга, тек двадесетак метара, али изузетно стрма и кривудава са мјестимично укопаним степеницима, гдје се мора кретати веома пажљиво, јер један непромишљен корак може бити фаталан и уз све огреботине, пролазник се не може зауставити прије пада у вир. То мјесто ми бијаше занимљиво за риболов већ годинама, јер је некако прикривено и тихо. Ту се повремено могло примијетити и по неколико већих риба, а пар сам их успио и уловити. Тако то мјесто за мене остаде незаобилазно.

Овог пута, док сам се пажљиво пењао, дође ми нека шаљива помисао да упутим критику рибама, због њиховог понашања. Што ли су толико гиздаве, па ниједан бољи комад да узме мамац.  Понудио сам им све најбоље што сам имао. Најбоље варалице и храну коју би и болесник јео, а оне неће, па неће.

Ех да сам такве мамце имао у дјетињству и завичају, тамо на оној води, мојој рођеној, гдје рибе нису биле тако одурне и гиздаве, па су се већ при првим забачајима качиле и велике и мале.

Да ли сам још шта помислио уз то, али знам сигурно да ништа нисам изговорио наглас, међутим, учини ми се као да се неко тим мојим дубоким мислима насмија. Чак се тај смијех и понови. Јасно сам чуо раздраган и помало подругљив смијешак младе женске особе, али помислих да неког има ту горе, одмах пар метара на зауставном мјесту, код мог аута. 

Али тај исти смијешак наглас, понови се и трећи пут, те ја знатижељан а и да не прођем непажљиво и без поздрава, обазрех се два-три пута, разгледах сву стрмен и не видјех никога. Чак ми се на моменте  учини да глас долази управо одозго, вертикално изнад моје главе, па сам погледао и горе, а оно опет ништа. Према мало облачном и тамнијем небу, само се њихало неколико младих грана, отежалих под набујалим мајским листовима.

Испентрао сам се наврх стрмени и кроз посљедње шибље бануо на зараван, обазрео се чак два-три пута, видим да ни ту нема никога. Помислих опет да се неко чуо у пролазу, па осмотрим пут на обје стране, али   ни путем нема ниједног пјешака.

Док сам у гепек паковао рибарски прибор и чизме  замјењивао патикама, путем су бучно пролазили аутомобили и понеки шлепер. Један је пар пута затрубио, па сам се обазрео и не видјевши у близини никога, опет сам остао у дилеми, коме се он то јавља...

Затим сам сјео у ауто и укључио свој омиљени А Радио. Дигитални часовник је показивао предвечерњих пет до осам, те помислих како ће ми баш тих пет минута послужити да докрајчпм остатак сланих грицкалица и воде, остављених на сусједно сједиште.

И док су се грицкалице бучно мрвиле под зубима, повремено сам их заливао водом, нешто своје премишљао и жмиркао. Наједном погледах на сат и видим да је минут до осам. Упалио сам ауто и сачекујући да још један шлепер прође, видим да и он опет свира, као да се јавља некоме. 

Како он прође, иза њега је била празнина без аутомобила. И управо када сам кретао, поглед ми паде на особу која је мирно стајала пар метара испред мене, на самом завршетку зауставног мјеста.

Нехајно помислих, како и неби камионџије свирали тако лијепој женској особи. Била је млада витка, повисока и одјевена у неку готово црну комбинацију, коју не можеш сврстати ни у тренерке нити у одјећу за мотоциклисте. Том прекрасном лицу испод пажљиво намјештене плаве пунђе, печат су давала два бистра ока. И нехотице помислих  да ту недостаје још само једна велика кацига и да се заокружи комплетан лик једне женске особе која обожава моторе и бајкере.

Како камион прође и одсвира, ни погледала га није, али зато примијетним покретом руке, мени даде знак да се зауставим.

И нехотице сам послушао.  Застајући, спустих десно стакло, а млада особа се мало нагну и након уљудног поздрава, замоли:

    - Била бих вам веома захвална, ако бисте ме повезли доље до града. Може ли?

    - Може.

Дјевојка се захвали, сједе на сједиште до мене и кренусмо.

Више пута ме је погледала искоса, док сам у магновењу покушавао да саберем  мисли, како је нисам видио док је стајала ту испред мене, а камионџије јесу. Покушао сам да се присјетим, има ли на том зауставном мјесту неки грм иза ког је могла стајати, да је не видим. Након свих присјећања, увјерих се да на том мјесту нема ниједног грма. Док сам све то размишљао, она ме је још који пут погледала искоса и тек једном приупита:

    - Шта ли то није јасно?

Да небих испао чудак, тек нешто сам промрмљао, а она је наставила са својим питањем:

    - Чудно ти откуд сам зауставила баш тебе?

    - Па, не знам... Ако већ стопираш, неког ћеш свакако морати зауставити, па било ко да је.

    - Е, па, одабрала сам тебе...

Не налазећи ваљан коментар, некако сам оћутао.

Након кратке паузе, она опет продужи свој говор: 

    - Ова господа за воланом, нису баш сви добри. Многи нису добри ни у мислима, ни у срцу.

    - А по чему претпостављаш да сам ја бољи?

    - Посматрала сам те, док си доље ловио рибу. Ниси зао. Двије омање уловљене рибе си пустио без размишљања, иако је могуће да се вратиш кући без иједне уловљене.

    - То је рибарска етика, тако се то ради. Ако човјек жели бити човјеком, у свему мора имати мјеру, па и у риболову. А како си то све видјела?

    - Била сам у близини и посматрала. Закључила сам да ниси зао и да ником ништа лоше неби учинио.

    - Како бих, нисам звијер. Небих никоме ништа лоше учинио, а камо ли омладини, која и онако ником ништа није крива, а камо ли још особи финој попут тебе.

    - У то сам се увјерила, а и да се не увјеравам, познајем те одавно... Знам твоју нарав, начин размишљања, поглед на све око себе. Знам ко си, шта си, одакле си. Знам да би ме одвезао у било који дио града и учинио ми услугу коју многи други неби.

Све више ме је обузимало питање шта се то око мене дешава и да не сањам све ово. Ипак није био сан. 

И тако све, док она поново не продужи говор:

    - Али да ти се не заборавим захвалити за вожњу.

Како то рече, нагну се према мени као да ће ме даривати једним пријатељским и захвалним пољупцем  у образ, а онда се у половини покрета заустави и за тренутак спусти руку на моје раме. У сљедећем тренутку, сапутница се брзо врати у пријашњи положај како је и сједила и, као сама за себе, промрмља:

    - Нема смисла...

И даље сам размишљао шта се то све око мене дешава, стварно и нестварно. Сапутница је била фино, пажљиво и прикладно одјевена, укусно и беспрекорно дотјерана, дискретно нашминкана, док се око ње једва примијетно шири пријатан мирис пажљиво одабраног и скупог парфема. То може бити само озбиљна и пристојна особа, а не никако нешто друго. То је једна фина особа, која води рачуна о свему око себе, о свом изгледу, понашању, па чак и о томе да ником не остави ни најмањи разлог за оговарање. Гријех би било и помислити ишта лоше. Осим тога, она нема више од двадесе пет, шест година и поступила је према мени, скоро двоструко старијем, као према родитељу, или пријатељу...

Након краћег ћутања, она поново проговори:

    - Знам ја тебе годинама и увијек си ми остао у фином сјећању и финим мислима.

    - ?!??... О човјече чудни, шта све овдје нећеш чути... Помислих готово наглас и приупитах:

    - Гдје си ме видјела?

    - По граду.

    - А шта знаш о мени?

    - Машинске си струке, конструктор у великој фирми, аутор мноштва записа, што би неки људи већ сматрали и писцем, који обожава своје родно село и непрекидно испољава жал што није могао остати вјечно ту гдје је поникао и вратио се пред рат. Човјек који је научио да носи свој бол, своју муку и све то стално уљепшава да би му било лакше носити. То је одраз несаломивих, који се умију дизати из пепела и настављати усправно. Често пута и не сјете се, да је пријатно бити уз њих.

И да знаш још нешто. Данас сам положола испит, ког сам се највише плашила. Толико сам радосна да би пољубила цио свијет, али тренутно не имадох никог другог у близини и зато сам поступила тако неспретно, чудно, ружно.

У магновењу сам пребирао по прошлости и видим да када сам у почетку радио у тој великој фирми, она је могла имати пет-шест година, можда коју више. На брзину сам пребирао по сјећању гдје сам све у то вријеме становао. Знам да сам увијек волио дјецу из комшилука, знао се поиграти са њима. Понекад сам им доносио слаткише, куповао сладолед...

Изнад мене је и даље лебдио кошмар, у којем нисам налазио никакав логичан закључак.

Више не знадох шта да кажем, па и нехотице приупитах:

    - Шта студиаш?

    - Примијењену умјетност.

    - У којој области? – питао сам даље.

    - Општи смјер. А себе видим у свачему по мало. Имам неке своје идеје, па видјећемо шта ће се од свега остварити.

    - Хајде ми реци искрено, ко си ти? Како се зовеш?

    - Ти мене не познајеш..., као ја тебе... Моје име је Невена.

    - Како се презиваш? Из ког си дијела града? Можда знам неког од твојих ближњих.

Да ли знаш неког, питање је. Моји живе у насељу Луке. Презивају се Мариловић.

    - Не сјећам се ниједног познаника с тим презименом.

    - То није овдашње презиме. Прадјед ми је Румун. Као стручан човјек, дошао је из Београда овдје, по некој директиви послије Другог свјетског рата. Дошао је с презименом Марилов, а касније је сам себи додао и то ић, да неби штрчао из околине. Заволио је овај крај и народ, те тако је ту и остао. Ту је стекао синове, унуке и мог тату. Мама ми је родом из овог села  Ријечани, гдје сам те стопирала.

Док је причала, Више аутомобила ми је трубило, а неки су ме журно и оштро заобилазили, можда чак и уз псовке, јер очигледно сам се преспоро кретао.

Наједном дође и мени на ум једно питање:

    - У првом тренутку изгледала си ми као да си управо паркирала мотор. Али мотора нигдје није било, као ни твоје кациге. која ти недостаје. Примијетих уз смијешак.

    - Можда... Мотор сам управо оставила код ујака. Нешто се покварио па нека га он погледа. Данас сам након испита пожурила да видим моју баку и да јој се похвалим. Код куће су оба аута била заузета и нисам имала ништа друго за превоз него тај мој стари мотор бајкерски. И тако сам дојурила овамо.

 Добро, помислих, све ове ријечи изгледају ми логично. Дошла код баке, покварио се мотор, назад стопира, јер предвече су ријетке аутобуске линије, али уткуд и како познаје мене...

Док сам у том неком свом кошмару пребирао и размишљао, одједном она опет проговори.

    - Опрости, што сам тако поступила према теби, јер осјећала сам потребу, јер су и моја осјећања према теби посебна. Вјеровао ми, или не, свеједно је, тако је, истина је. Мислим да је гријех прикривати лијепе ствари, тајити лијепа осјећања. И због тога сам ти већ рекла много, и превише. Надам се да ми у дну душе нећеш замјерити. Али ово није ни дјелић што бих ти све тек имала рећи и испричати. За то би нам добро дошло нешто за контакт, нпр број телефона, да ту причу наставимо у неком другом сусрету, можда уз кафу или тако нешто слично, ако те то не љути...

Веч сам био потпуно разорен навалом мноштва непознаница. Откуд сад све то и откуд таква наклоњеност, као према давном пријатељу, којем се сада као повјерава, или нешто жели рећи. Нормалан мозак то не може да скува. Нешто чудно лебди у зраку и  необјашњивом времену.

Већ сам био силно притиснут чудним непознаницама, те тако збуњен и одговорих:

    - Па како бих се љутио и због чега? А на врх језика ми остаде да не приупитам, шта се то стварно дешава...

Уз мноштво разних картица имао сам и неколико примјерака своје визит картице, те једну издвојих и пружих јој. Она узе и прозбори:

    - Ја немам картицу па бих те замолила да запишеш мој број.

Скоро већ пред њеним насељем, зауставих ауто да на миру из претинца дохватим оловку, папир и припишем, но када све намјестих за писање и погледа у њеном правцу да ми издиктира свој број, пренеразих се...

На њеном сједишту, више није било никога...

Нити су се чула врата, нити је ко изашао. Све је било тихо, само је мотор аута радио и чула се тиха мизика са радија. А са празног сједишта као да ме је гледала моја сива визит картица, коју је Невена малочас држала у руци.

Погледао сам на задње сједиште, ни ту није било никога. Затим сам изашао из аута и погледао около. Кроз појачану сјену, испод тек упаљених уличних свјетиљки, ни у околини није било никога.

 Зовнуо сам њено име два пута.

Нико се није одазивао ни јављао. На све стране, било је тихо, као да ту одавно нико није ни прошао. Само би повремено забрујало понеко пролазно возило.

Ушао сам у своје ауто и сјео за волан. У магновењу сам пребирао по мислима и догађају. У том тренутку осјећао сам да ми се сва коса дигла као наелектрисана и да је већ половина власи побијелила.

Кући сам стигао сав у кошмару, али ником ништа нисам напомињао, ни супрузи ни дјеци.

Те ноћи готово да нисам ни заспао. Нити сам сујевјеран нити склон халуцинацијама, нити сам икад ишта слично чуо. А у овом случају себи још увијек ништа нисам могао објаснити.

Сутрадан, када су сви из моје породице отишли за својим обавезама, не даде мени ђаво мира, већ сам подбацио пут под ноге, сјео у ауто и отишао право у насеље Луке, да тамо потражим Мариловиће.

Након краћег распитивања, један комшија ми показа на двије куће.

Када сам позвонио, на вратима ближе куће, појави се једна жена по изгледу тек коју годину старија од мене.

Након што сам је обавијестио ко сам и због чега долазим, те шта ми се јуче десило, жена подиже обрве и поче пажљивије да слуша. На крају ме упита за име те тајанствене особе. Већ се сасвим видно зачудила и на крају ме упитала како је изгледала та особа.

Док сам описивао лик, жена је пар пута набирала обрве, а у половину моје приче, само се скрушено окрену и замаче у унутрашњост куће. Након краћег времена, из једне собе је доносила неку велику зидну слику. И док још не приђе и не окрену слику, питала је:

    - Да није можда личила на особу са ове слике?

А када ми окрену слику, стресао сам се сав, од изненађења.

На великој урамљеној црнобијелој фотографији стајао је портрет у природној величини, никог другог до Невене...

Још је једном прилазећи питала:

    - Да није слична њој?!

Све то ме је силно изненадило. На слици је била Невена, у истој одјећи као и јуче, док је на руци  испред груди држала велику бајкерску кацигу. Вјероватно сам већ био и нехотице зинуо, кад она опет понови питање:

    - Да није слична њој?

Збуњено сам климнуо главом и потврдио да је то управо та особа, кад она сасвим тихо, готово муклим шапатом, прозбори:

    - Бог с тобом, човјече, шта причаш... Прекрсти се!

У ушима ми је већ све звонило, док она настави говор:

    - Та особа је погинула прије двадесет једну годину.

Шта причаш?

    - Ништа не измишљам само причам шта ми се десило. И откуд бих све то измислио, повезао и дошао до вас непознате, да вас овдје завитлавам без разлога. И што би мени све то требало?

Осјећао сам као да ме свака њена ријеч шамара, док је она продужавала свој говор:

     - То је Невена Мариловић. Погинула је у Ријечанима, управо на том мјесту, које си описао. Журила је јадна, у Ријечане, да се похвали својој баки, обрадује је и пољуби, након што је положила посљедњи и најтежи испит.

Није ни стигла до ње. На том мјесту мотором је претицала шлепер, а из супротног правца за воланом другог шлепера сједио је припит возач и није прикочио на вријеме...

И ето... Тако се то десило, да ту живот свој заврши најљепше и најпаметније дијете које смо имали.

Стиснутих усана, нијемо је зурила у мене проматрајући ме час у једно, час у друго око. Пружио сам руку и прихватио слику да јој не испадне из руку, које су се јако тресле. Већ ми је изгледало као да су се сви маљеви овог свијета сручили на моју главу, кад она поново, али тише и смиреније продужи говор:

    - Ја сам јој стрина. Та кућа до нас је њених родитеља. Они сада нису ту. У иностранству су, код друге дјеце. Тамо чувају унучад, а ја овдје чувам њихову кућу. 

Ако си заинтересован, можемо отићи на градско гробље, да јој видиш гроб.

Док смо се пели према гробљу, стрина поново проговори:

    - Скоро сте вршњаци, можда је коју годину млађа од тебе, а можда ни толико и можда си јој у тадашњој стварности и био симпатија. Ко зна шта се иза брда ваља и на чему стоји овај свијет.

Док је то жена зборила, покушавао сам да преберем по својим сјећањима. И гле чуда. Сјећам се од прије двадесетак година када сам са истог мјеста возио двије студентице, које су такође стопирале.

И тада сам се враћао из риболова али само у пунчевом ауту. Њих двије су све до града стално нешто чаврљале, смијешиле се, задиркивале ме, а једна је невјероватно личила на Невену. Тада ми је  напоменула како ме је у том истом селу примијетила да чешће долазим у риболов. Чак се шалила и задиркивала ме, не знајући да сам тек ожењен, како се више пута на том истом мјесту надвиривала да види има ли ту доље поред воде, тог истог риболовца. А да би сву ту своју причу потврдила, при изласку из аута, уз коментар „срећан ти рођендан“ изненада ме је дохватила за крагну и снажно цмокнула у образ, коментаришући:

    - Ето ти сад! И знај да је од срца.

Затим су се обје удаљиле уз громогласан смијех,  како то може само безбрижна омладина. А ја сам  све вријеме, држећи кочницу, у тишини гледао за њима   док су се уз међусобне погледе и додире раменима весело удаљавале. Осјећао сам тада како ми сав образ бриди.

Од тада је више никад нисам видио ни срео. А на тај случај, мало по мало сам и заборавио.

Све те детаље које је знала о мени, вјероватно је већ тада чула управо од мене. Сјећам се као кроз маглу, да су ме у тих двадесетак минута питале све и свашта. Испитале ме толико детаљно, можда као нико до тада. Ко зна шта сам им све испричао током тих насмијаних двадесетак минута вожње низ ријеку до града. Ко зна шта је и како, али ето, све се подудара...

Копкала ме је и помисао, како су неке особе у стању да пошаљу неки сигнал, као карактеристику њиховог случаја, душе, нарави, чега ли још. Како ли неке особе пребрзо живе, као да желе прикупити што више из овог живота, као да имају неки несвјестан сигнал о неком изненадном престанку свега. Какве ли су у стању поруке да пошаљу, упуте, оставе...

Сада ми тек постаде јаснија и та временска разлика, дужа од двадесет година. Она је причала у свом времену, а ја сам размишљао у свом времену...

 Стигосмо на гробље и банусмо пред гроб.

Са прочеља велике надгробне плоче од бијелог мермара и на њој велике слике, смијешило се исто прекрасно лице Невенино. И на тој слици у руци је држала велику бајкерску кацигу.

 Више ништа нисам могао да зауставим нити да контролишем. Док сам онако већ сав скрушен,  лагано спуштао велику мирисну ружу на бијели мермер, сузе су ме издајнички сустизале.

Ни данас не могу себи да објасним шта се ту стварно десило. Да ли је то био само одраз моје предубоке маште, халуцинације, уобразиље да сам докучио неку наднаравну моћ, димензију, или још прије могуће, доспио у неку катастрофалну немоћ, или је то ипак нешто још, потпуно необјашњиво...

Знам само да сам јасно чуо сирене камионџија, видио њихове реакције, успоравање, обазирање, осмијехе... Јер и они су на том зауставном мјесту нешто примијетили.

Ни данас не могу да све то себи објасним.

Не  могу.

Свака сличност са било ким, случајна је.

Јован Шекеровић 15.05.2016.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: