детаљ слике: КРК Арт дизајн

Најбоље године за умирање

Кад се пре две године мој отац разболео, постала сам свесна смртности – својих родитеља – али и сопствене. Од тада ми се чини да Смрт вреба на сваком ћошку: извлачи људе из пиџама, затиче их у невероватним позама и местима, пресреће на улицама. И узима, узима ми оне срцу драге.

Мој отац се, хвала Богу, извукао. Смрт се готово онесвестила од његових опаких шала, али одвела је зато две његове сестре, најстарију и најмлађу. Смрт не мари за ред и редослед. А у мени је пробушила рупу из које цури живот. Рупа је мала и живота је још много, али кад увече легнем на починак, чујем како се ситно осипа једна слика на којој је било три реда људства: малени ми у чучњу, затим чувари првог реда – наши родитељи – и чувари другог реда – наши прародитељи звани баба и деда. Слика и даље постоји, само се ми пењемо ка вишим редовима.

Кад смо били деца, четрдесет је деловало и звучало старо. Десетице смо сажимали и мешали јер кад си довољно далеко, Смрт изгледа и звучи смешно – као плач новорођенчета. (Осим ако јој ви нисте родитељи.) Кад смо били деца, људе смо процењивали по доброти, а не по годинама, и зато је било тешко дати мами одговор на питање – Ко је то био на вратима?, старији или млађи?, колико отприлике има година? Двадесет, тридесет – био би наш одговор код млађе особе, или четрдесет, педесет, највише шездесет, код зрелије. А онда смо одрасли и престали да меримо живот годинама. Прво смо прешли на месеце, а затим на дане. Не знам колико сам дана стара, али знам да сам много дана вредна и да ми много дана са теткама још недостаје.

Сад кад се Смрт увлачи ноћу под јорган да заголица стопала и заледи крв, четрдесет више не звучи пуно, као ни педесет, а ни шездесет. Да ли то значи да је умирање од седамдесет одобрено? Никако! Свим својим седамдесетогодишњим пријатељима шампионима браним да умру. А кад је у реду? Немогуће питање, немогућа деца.

Бака мог мужа живи своју сто другу годину. Иако мислим да је живела леп живот пуних сто година (изузевши личне трагедије) на сопственим ногама, примећујем бол и тугу на лицима њене деце, која и сама већ одавно нису деца, и ближа су смрти. Каже ми кум – Нека је само, нека је жива и нека постоји, као и ми. А у мени се све буни. Како то мисли? Она је жива, али не на исти начин као и ми, њено постојање је другачије. Не могу да замислим како из њене перспективе изгледа то дуготрајно повлачење и опраштање од живота. Не знам да ли Смрт икад размишља о томе шта коме треба, али зато можемо и морамо ми.

За мене, као верника, Смрт је заобилазна и пролазна. Чак је она смртна. Нисам баш добра у опраштању, али прелази ми иду од руке. Камелеонски пружам руку, госпођо Смрти, и питам – Со, шећер или бибер? Ко је икада играо Дрвене Марије, зна да ћу је, ако изабере бибер, толико брзо изокретати и завалити у недођију да никада више не нађе пут кући, тја, мојој кући.

Док су живи и здрави мени срцу драги, молићу се. Док се редови попуњавају и моје тетке постоје, постојаћу и ја.

*За више Александриних прича кликните на њено име 

Александра Ђорђевић 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: