детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОКАЈНА ЉУБА СТРАХИЊИЋА БАНА – Милица Јефтимијевић Лилић
~проза~

Из рецензије:

ПОСТМОДЕРНИ ФОРМАТ ЕПСКЕ ПРИЧЕ

Ђорђр Д. Сибиновић

Необично ми се допао књижевни поступак у причи Покајна Љуба Срахињића Бана, Милице Јефтимијевић Лилић. Из више разлога. Нарација је недвосмислено структурисана у епохалном маниру времена радње, иако је у језичком смислу стил уравнотежен савременом апаратуром, вештином задржавања архаичног контекста према јасној оријентацији обраћања савременом читаоцу. На тај начин ауторка је постигла  елегантно растерећење у односу на стабилизовану поенту бремениту небројеним тумачењима која не долазе само из књижевног дискурса. На тај начин, успоставила је аутономију аутентичног приступа, задржавајући готово стереотипни оквир очекивања од познате фабуле. На известан начин она је  сумирала радњу као инструктивни показатељ кретања дубинске анализе свог  фокуса. На моменте, поступак ме је неодољиво подсећао на формат тритмента (сажете целине функције драмско-сценаристичког текста са доминантним презентационим карактером) који  је обезбедио синтаксичку дестилацију сижејних компликација и дозволио мирну хронолошку анализу бурних унутрашњих збивања у познатим ликовима. У том смислу, можда недостаје неколико реченица које би комплетирале лик и веома захтевну позицију учешћа у усвојеној стратегији приповедања у корист Влах Алије. Дакле, ауторка је  успела  да на малом простору, у веома ефектној економији језика, постигнете више приповедних ефеката као и маестаралан обрт жанра: од анализе ликова као пролога за разумевање поенте, до "олује жанрова" који из "епског" израста у "постмодерни" формат очишћен од вишкова који су га систематски гушили у његовом досадашњем књижевном трајању. Њена прича доживљава се и као "ново читање", али и као савршено складно "дописивање" свеколиког наратива који је растао од описаног догађаја па све до данас. Уживао сам!

Причу можете прочитати ОВДЕ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: