детаљ слике: КРК Арт дизајн

Говор поводом уручења награде „Растко Петровић“ —

Миљан Мијушковић

(Београдски сајам књига 01. 11. 2025.)

Поштовани,

Стојим данас пред вама са осјећањем дубоке захвалности — не само због награде која носи име једног од најслободнијих духова српске књижевности, већ и због прилике да са његовим именом можемо додирнути саму тајну поезије.

Растко Петровић није само пјесник. Он је читав један континент. Његови стихови нијесу написани — они су откривени, као да су стајали прије нас, у некој дубљој стварности ријечи, у тишини која је чула како човјек по први пут изговара свјетлост.

У свом лирском спјеву „Пролетња елегија“ Растко пјева:

„Кроз твоје руке протичу воде

И зато, гле, све реке су црвене,

А још су само очи ми зелене (...)

Као роса пашће моја мисао по теби

И на уста црвена љубићу те,

Све док пијана гори одбегла не би:

Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће (...)

Мој драги: обновљено љубљење,

Расцветано воће, насмејано стење (...)

Кад се у срце усели пролеће (...)

Изниче младо лишће и окруни их цвеће (...)

Када се у срце усели пролеће

Младост се као ћилим пољем продужава (...)

Ја крај ње милосно лежем, да је вежем

Рукама за себе и за даљине; (...)

О пролеће дивотно, све са тебе полуди!

Да л'верујеш, драга моја, да је страшно умрети,

И да ли ћу тако лако моћи срећу поднети?

То питање — тај унутрашњи зов вјечно рађајућег прољећа — то је оно што, пјеснике, никад не оставља на миру. Тај глас нас тјера да идемо све височије, све даље и све дубље у себе.

Примити награду која носи име Растка Петровића значи примити залог једне духовне храбрости — храбрости да се иде преко граница и изнад висина, видљивих и невидљивих. Растко Петровић је био пјесник, дипломата и путник, али прије свега — човјек који је цијелог живота трагао за истином о себи и о своме народу. Примити ову награду такође значи дотаћи се једне судбине која је у себи назначила цијели двадесети вијек  — са свим његовим страдањима, лутањима и открићима.

Растко Петровић је рођен 1898. године у Београду, у чувеној породици која је већ тада дисала културом и стварањем. Као и многи синови тог немирног вијека, рано је окусио тежину историје — прешао је албанску голготу као дјечак, носећи у себи оно што ће касније постати симбол читавог српског народа: да се и кроз најдубље блато може проћи, ако се у себи носи свјетлост. Растко, прелазећи Албанију као младић, осјетио је сву тежину пута који води од бола ка спасењу. Тај његов прелазак није био само физичко искушење, него дубока слика српског искуства — народа који преживљава и када изгуби све, осим душе. Најкрвавији сукоб до тада, оставиће неизбрисив траг на Петровићеву књижевност, истаћиће професорка Александра Матић. „Суочавање са смрћу, глађу, апсурдом страдања – све то ће постати дио његове поетичке визије као осећај краја једне епохе и потребе за потпуним преображајем свих вредности“.

Образовао се у Београду и у Паризу, граду у којем је дисао исти ваздух са духовним горостасима епохе — са Пикасом, Жаном Коктоом, са Бранком Поповићем, Милошем Црњанским, Станиславом Винавером… Припадао је оној генерацији која је у себе упила Европу, али је у срцу носила балкански мит.

Његово пјесништво и рад у дипломатији били су мост између свјетова — како између Истока и Запада, тако и између традиције и модерности. Можда баш у том мосту, у тој вјечној напетости између припадања и трагања, налази се и судбина српске књижевности, српске културе и српског језика.

Као дипломата, Растко је службовао у Риму, Вашингтону и на многим меридијанима свијета. Путовао је кроз Француску, Италију, Африку, Америку — али куда год да је ишао, носио је са собом свој лирски језик којим је сањао. И када је, као и многи наши ствараоци, у туђини дочекао крај живота 1949. године у Вашингтону, он није био далеко од домовине. Јер тамо гдје је ријеч, тамо гдје је пјесма — ту је и Србија.

У његовом кратком педесет једногодишњем животу сабрано је све оно што је обиљежило судбину српског народа у прошлом вијеку: страдање, лутање, обнова, стварање, трагање за смислом. Растко је знао да народ не живи само од прошлости, него од снаге да је претвори у умјетност. До краја живота остао је истински родољуб чувајући своју идентитетску вертикалу ма по којој земаљској хоризонтали се кретао.

Зато није нимало случајно што су његов живот и стваралаштво узети као симбол за плодно стварање срба у дијаспори и није нимало случајно да његово име јесте симбол ове награде Матице исељеника и Срба у региону.

Зато ми је велика част што управо награда његовог имена стоји уз моју књигу. Јер она ме подсјећа да поезија није такмичење, него ходочашће. Да није питање форме, него свјетлости унутар човјека.

На крају, дозволите ми да овај тренутак посветим самом Растку Петровићу, путнику и пјесникуи да кажем још неколика стиха из његове пјесме „Пустолов у кавезу“:

„О, понекад ми се збивају чудне ствари,

као да се спуштају са другог света:

док ме понова не обузме велики вртлог страсти,

све жуто, црвено, зелено пред очима;

тамо, где је некада био дугачки видик планина,

једна нога, једна глава, једно смејање без трајања,

много злата, злата и распутаност части,

моћна узлетања, у крваве каше, утапања.“

И ако се икада запитамо гдје почиње поезија — можда је одговор баш ту, када се човјек уздигне на Висине Тиен Шана, подигне свој поглед изнад себе и осјети да небо није граница, него позив.

Хвала.

Лауреат Миљко Мијушковић, Миодраг Мића Јакшић и Марко Ковачевић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: