ФАЛСЕТ

Танка вибро што укроћаваш јарост

Не видим утеху у земаљском сну

Гутала ме тмина, а привлачи светлост

До врха бих радо али сам на дну.

Љубављу твојом прошлост сада сневам

Силуету тмурне авети на зиду

Жака Дериде већ одавно нема

Неугасла жудњо живи суициду.

Поставите стражу утврдите врата вечна

Синови се буде и певају кћери:

Долази спасење у мехове презрења

Животе Чехов пиштољу у пудријери.

Изусти каткад туробност да заболи

Позови тишину настани празнину

Доживотна боли проклето заволи

Непреболну рану и незараслу бразготину.

Опсуј Бога и умри пријатељски је савет

Зима и таштина нека обузму ми кости

Нисам те љубио нежну као фалсет

Беспомоћном љубављу до бесконачности.

ОТАЏБИНО МОЈА

Као син човечији где ћу главе скрити

Ходочастим теби мом Незабораву

У будућем, данас и сутра ћеш бити

Док у туђој кући славим крсну славу.

Носим жиг на телу, десетлећа рану

Мртви снови, живе душе корачају к Теби

Све што дише стреми несванулом дану

Напусти ме десницо, идем Отаџбини.

У недоба здравица: Сине, срећан брат

Служба траје, тамјан, звецкају помпони

Крваве им руке, Језавеља врши рат

Помешане сузе, јецај, одапети плутони.

Тебе скупа славе васкрсли и живи

Чујем поносан најтужнији дурски зов

Отаџбино моја, прими залог жртви

Касну стражу, свежу раку, затрпани ров.

Загрлићу твоје крило платинаста моја

Уздигнути храме са престолом и троном

Изворе енергија и нетварних боја

Пригрли раба са мртвијем сном.

У ПОТРАЗИ ЗА СМИСЛОМ

У потрази за смислом Хегела сам срео

Каже: јеси луд, где си то запео?

Зашто, рекох, зар се не сме прићи

Није, вели, то него Шелинг ће ми стићи.

Пођох зато даље, не знам где сам био

Кад на ћошку сквера Кант кʼо да се крио.

Таман да се јавим и питам га за стандард

Преко зебре уочих пређе Анаксимандар.

У бифеу недалеко седи Хајдегер

Хусерл и Барт нису из те приче.

Хану јуче сретох, питам где је Ниче,

Нећу сама да знам он је једна звер.

Заподенух тему, бану Честертон

Ућуташе Расел и Етиен Жилсон

Причах о Паризу, неко о „die Sein“!

Не лези враже, стиже Витгенштајн.

Таман да попијемо придружи се Маркс

Мало одоцнео улази Лаплас

Траже пролетере, лети онај атлас

Шта раде, Ранер конта, кад ето ти и Конта.

ИЗБЈЕГЛИЦЕ

Преживјесмо некако суморност и јаде

Гледали кад на срцу дуборезе раде

Потуцали се по немилу и недрагу

Могао бих причати Палавестри Предрагу.

Некима милина, некоме химера

Довлатов бјеше избјегао из СССР-а

Цртице и цифре смјернице живота

У орбити између слота и џек пота.

Сметљиште свијета, свима смрад до данас

Мало ко је хтио угледати се на нас

Маћехи и првој мати бијасмо кʼо секта

Спасе се Хелена Вајгел, супруга од Брехта.

Пројекат Менхетн, велика печурка

Њујорчанин и Данац, сукоб надкултура

Топал ваздух, бигбенг, нови, већи створ

Честица је сада бомба, у праву је Нилс Бор.

Милева је писала марљиво задатке

Алберт сакупљаше те вриједне остатке

Трбухом за крухом потрча Нађ Ласло

Архитектни гениј, златоковни ласо.

ЖАКАРД

Нехатом послате парне руже на праг

Мале васионе безнадежни сам путник

Реквијем је ово за њу којој не бих драг

Смртодарној удовици, несуђени љубавник.

У Данијела Озме 1А тихо је потражи

Самотњак сјури пролазом сав у заносу

На полици архистратиг стајаше на стражи

Спремала је дуго стан, веш и сатенасту косу.

Остављам свуд леш и пустош, ово није крај

Из близа промрмља да имам две-три боре

Спава ми се с тобом, лу̏до, него добро знај

После тога смо на истом, теби биће горе.

Годину сам дана овде сама, окрутна

Пољуби ме, копиле, немој да се свађам

У Равену сврати да ме видиш сва је бајковита

Тад покупи шта остане, млада сам да рађам.

Милујеш ми слух, да се селим нудиш

С београдским идеалистом да живим

Зарићу ти нож у око немој да се срдиш

Мртав Јан ме с плоче гледа, нећу да се кривим.

Дивно склапаш речи, приче смислене

Желим да ти живот светли кʼо црквени бакар

Непомични цвете Сунца баште зелене

Задњу теби складам оду, моме врату жакард.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: