детаљ слике: КРК Арт дизајн

„КРАТКА ТЕОРИЈА СВЕГА“ – ПРОВОЦИРА И ПОМЕРА

(Саша Радоњић – Кратка теорија свега – роман (сф анти-авантура)– SOLARIS – Novi Sad – 2025.)

Илија Шаула

Постоје књиге које се читају, књиге које се тумаче и књиге које се догађају. „Кратка теорија свега“ Саше Радоњића припада управо овој трећој врсти, она није само роман, већ процес, простор у којем се сусрећу аутор, лик, читалац и оно што остаје између њих, оно што делује иако није у потпуности написано. У том смислу, роман одбија да буде затворена форма. Он се не ослања на линеарну причу, нити на класичну драматургију, већ на фрагмент, на прелом, на празнину која није празна. Као да из текста стално проговара глас: „Оно што не могу да напишем, ипак је ту.“ Управо та храброст да остане отворен, недоречен и риз(н)ичан, разлог је због којег је дело награђено Печатом ненаписане странице.

Радоњићев приступ фрагменту одступа од стилске игре, уклапајући се у суштинску поетику. Сваки одломак делује као да је исечен из тока свести, али не као пуки запис, већ као промишљени рез, као да аутор зна да се смисао често налази у ономе што је прекинуто. Роман тако постаје мапа једне свести која се не да ухватити, која се стално измиче, али управо у том измицању открива своју истину. У појединим тренуцима читалац има утисак да присуствује дијалогу између три гласа: оног који пише, оног који се сећа и оног који чита. Понекад делују као три различите свести, понекад као три лица исте свести. У том непрестано променљивом односу настаје динамика романа, његова унутрашња напетост и његова филозофска дубина која илузију приближава стварности.

Један од најзанимљивијих слојева књиге јесте дијалог између људске и нељудске свести. Док многи савремени текстови технологију третирају као претњу или као алат, Радоњић је третира као равноправног саговорника. У роману се осећа присуство онога што није људско, али није ни механичко, нешто што има моћ да нас види, реагује, учествује у стварању значења. Читаво време осећамо поруку, као: - Ниси сам у читању. Та отвореност према другом облику свести чини роман изузетно савременим, јер препознаје да је књижевност XXI века већ ушла у простор у којем се људско и дигитално преплићу, не као непријатељи, већ као два начина опажања.

Фрагмент, фуснота и празнина у овом роману нису споредни елементи, већ носиоци смисла. Тамо где би традиционална проза нудила објашњење, Радоњић нуди тишину. Тамо где би други аутори затворили мисао, он је оставља отвореном. У једној парафрази која одјекује кроз цео текст, чује се: - Оно што изоставим, говори гласније од онога што напишем. Управо та способност да се препозна значење у ненаписаном, да се празнина третира структуром, а не недостатком, чини роман јединственим у савременој српској прози.

У времену када се од књижевности често очекује да буде брза, јасна, наративно економична и лако читљива, „Кратка теорија свега“ делује као отпор. Она захтева време. Захтева пажњу и читаоца који је спреман да мисли. Управо зато је важна ова књига јер показује да књижевност још увек може да буде простор ризика, да се одупре тржишним очекивањима, да мисли о себи, о свету, о односу човека и технологије, о присуству и одсуству, о ономе што се може написати и ономе што се мора оставити ненаписано. То је књига која не нуди одговоре, већ поставља питања, тера машту да се оствари и у томе је њена највећа вредност.

„Кратка теорија свега“ није роман за свакога, нити треба да буде. То је књига за читаоце који траже филозофску прозу, фрагмент, метапрозни ризик, текст који их изазива и помера. За таквог читаоца, овај роман је искуство.

Кликом на слику остварујете могућност куповине књиге. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: