|
|
|
ЉУБИЦА ЖИКИЋ: ЉУБАВ ЈЕ ВРЕЛО НЕИСЦРПНО  | Љубица Жикић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЉУБАВИ ЈЕ ВРЕЛО НЕИСЦРПНО(НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА ПЕТРА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША)
Проф. ЉУБИЦА ЖИКИЋ
Код истинских песника поезија почиње већ у наслову. Ако је ту нема неће је ни бити!! Сва Његошева дела су окићена вишезначним насловима: Пустињак цетињски, Огледало српско, Горски вијенац, Луча микрокозма, и чудесна песма која је светрлост дана угледала пола века после ауторове смрти, под насловом Ноћ скупљавијека. Њен граматички облик скреће пажњу на значењски слој који не може да се уклопи у три лексеме већ се прелива и шири реченични исказ.: Ноћ која је скупља од једног вијека, од целог једног века, а након ишчитавања реч ноћ добија значење доживљаја љубави и среће. па бисмо могли да кажемо: љубавни доживљај који је немерљив са осталим вредностима, ... Од првог читања ословљавала сам је.. Најскупља ноћ владара и владике П.П. Његоша и тако је свела са равни симболичког и мистичног на мање тајанствено и провокативно. Ова песма и њен аутор изтрпели су све ударце и ране од оних који су аутору саветовали да песму уништи као неприличну владару и владици, оних који су се зарад тога бавили његовом биографијом, као да песма не може да живи без аутора, до оних који су саосећали са младим владиком који се „несмотрено“разоткрио кроз једну романтичну песму класичног стиха. Песму је пронашао Павле Поповић и објавио 1913. године. Од тада Ноћ скупља вијека објављена је у више антологија и тематских збирки песама, али је и даље за многе обавијена велом тајне. Савремени читалац је чита са поштовањем, као да се ради о човеку а не о делу, и са стрепњом, као да једе забрањено рајско воће. Да песма буде скрајнута допринео је и сам Његош, кријући је под црном одеждом, негде поред срца. Тако непрочитана, претворила се у претњу по углед владике и владара, у свакој прилици највишег и најлепшег. Постављена у контекст песниковог књижевног опуса, песма је добила снагу да брани ауторитет уметничког лирског дела.У песми Ноћ скупља вијека Његош се представља као савремени песник своје романтичарске епохе, попут Гетеа, Хајнеа, Ламартина, Пушкина, дижући се од неиживљене љубави до оне идеалне, духовне, као визије сусрета са вољеном драгом у бесконачности.Песма није благозвучна на стражиловски начин, нити по својој савршености „округла као звезда“, као што је тражио Богдан Поповић. Колоритне песничке слике натопљене снажним емоцијама, уобличене су класицистичком версификацијом. Међутим, Ноћ скупља вијека једноставно је велика песма, једна од најбољих у нас. „ Плава луна ведрим зраком у прелести дивно течеИспод поља звјезданије у прољећну бтиху вече,Сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди.Те смртника жедни поглед у дражести слаткој буди. Над њом звијезде ројевима брилијантна кола воде;Под њом капље ројевима зажижу се ројне воде: На грм славуј усамљени армоничку пјесму појеМушице се огњевите ка комете мале роје.Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједимИ с погледом внимателним сву дивоту ову гледим....“ У тој славујској „армоничкој песми“ по вишем песничком закону обједињени су . идилична слика пролећне вечери, лик младог човека у бесконачном простору, вилински корак идеалне драге, љубавни сусрет који је окончан свитањем зоре. Сјај којим је засијала љубав у песниковом душевном космосу преноси се на месечину која је растерала све остатке мрака. Драмска димензија песме појачава се појавом вољене жене и конкретизацијом њене лепоте, а с друге стране минуциозно предстанљање душевног стања и емотивног заноса љубавника. Лепота замишљеног љубавног сусрета помера границе реалног и уздиже их на димензију блаженог и божанског. Спајање пољупцем и огледање једног у другом није само романтичарска слика, већ досегнута промисао песника који љубав као божији дуг ( јер Бог је љубав) ставља на пиједестал света као врхунски принцип свеопштег живота.Заштићени шатором, љубавници припадају једно другом, повезани истинским предавањем. Радост и срећа која произлази из додира усана и истинског припадања, које „не познаје лаже ни преваре“, досеже врхунац певања о тренутку љубавне среће који је немерљив и непроцењив, века једног вредан. Због тог сазнања песник је неопрезан, и искреније но што смо очекивали, разоткрива своје лепо људско биће, темељећи тако Хамлетову мисао „Како диван створ је човек“. „Устав луно, бјела кола, продужи ми часе миле,Кад су сунце хад инопом уставити могле виле.Прелесницу када видим, загрлим је ко бог вели,Уведем је под шатором к испуњењу својих жељи.При зракама красне луне, при свјећици запаљенојПламена се споји душа ка душици раскаљеној.“ „ Ах, целиви, божа мана, све прелести рајске лију Целителни балзам свети најмирисни аромати Што је небо земљи дало на усне јој стах сисати“ У снажном љубавном доживљају, по опису ренесансни и романтичарски, по смислу спиритуални, стварност се измиче у корист симбола узвиженог и божанског. Песник, владика по завету, сриче да је све човеково везано за вечно и божанско.Тако је песник уздигао идеал љубави и огрнуо га копреном достојанства што љубави и припада.Да ли смо све споменули? Нисмо! И не треба. Није песма написана заради нас и по нашој потреби. Она долази из простора између јаве и измеђ сна, одакле су потекла сва велика уметничка дела којима се клањамо.
|