|
|
|
ЗНАЊЕ КОЈЕ ОСЛОБАЂА И МИСАО КОЈА ЈЕ У СКЛАДУ СА СВЕМИРОМ  | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Знање које ослобађа и мисао која је у складу са свемиром
Илија Шаула
Одувек сам осећао да знање може бити и дар и терет, да човек може да се изгуби у гомилању информација као у магли, и да се тек онда, када их пусти из себе, када их претвори у мисао, реч или тишину, ослобађа оног вишка који притиска ум и чини га тешким. Никада ме није привлачила идеја да знам све; напротив, увек сам се плашио да би превелико знање могло да угуши оно најважније у мени, способност да мислим својом мишљу, да осећам свет без филтера, да останем отворен за оно што тек долази. Информација која се не пусти, која се не преточи у реч, текст, разговор или искуство, почиње да се таложи као муљ, и зато је писање за мене постало начин да тај муљ претворим у светлост, да од тежине направим лакоћу, да од унутрашњег притиска створим простор у којем мисао може да дише.Не пишем да бих импресионирао, нити да бих доказао да нешто знам; пишем да бих разумео, да бих ослободио простор у себи, да бих био у миру са оним што носим. Знање које се гомила постаје тежина, али знање које се дели постаје светлост, и можда је баш зато мисао најчистији облик стварања, јер све што постоји, од најједноставније идеје до највиших појмова, настало је из мисли. Чак и Бог, у свим традицијама, почиње као мисао, као логос, као први импулс који покреће свет. Ако могу да замислим свет, онда он већ постоји у неком облику; ако могу да мислим о промени, онда је она већ почела; ако могу да осетим будућност, онда сам већ део ње.И зато се често питам шта значи размишљати у складу са свемиром, и схватам да то није никаква мистика, нити потреба да се зна више од других, већ способност да се унутрашњи ритам човека усклади са ритмовима који већ постоје у природи, у времену, у животу, у законима који управљају свиме. Када човек то успе, његов ум престаје да се бори против стварности, престаје да се опире ономе што је неизбежно, престаје да покушава да контролише оно што је изван њега. Тада се јавља мир који не долази из спољашњег света, већ из унутрашње усклађености, мир који настаје када човек престане да буде против себе.У таквом стању мисао постаје јаснија, а интуиција јача, јер када се бука утиша, појављује се оно што је одувек било ту, само скривено иза слојева страха, информација и унутрашњих конфликата. Тада човек брже доноси одлуке, осећа шта је исправно, препознаје људе и ситуације, види пут пре него што се појави. То није магија, то је јасноћа која долази из усклађености са собом и светом. А када мисао постане усклађена са свемиром, она престаје да буде хаотична и постаје стваралачка сила, идеје долазе лакше, речи теку природно, стварање постаје ослобађање, а живот добија смисао који није наметнут споља.Зато верујем да човек не треба да зна све, већ да зна довољно да остане слободан, довољно да остане човек, довољно да мисао не постане затвор него пут. Знање је дар само онда када га не носимо као терет, него као светиљку, а мисао је слобода само онда када је пустимо да изађе из нас, да постане реч, да постане текст, да постане свет. Размишљати у складу са свемиром значи живети тако да ништа у нама не буде вишак, да ништа не буде спутано, да ништа не буде задржано из страха, већ све што знамо, осећамо и мислимо да слободно тече, као део једног већег ритма који нас превазилази, али нас истовремено и обликује.
|
