Тешко је бити опуштен, ако си гладан. Моје искуство у погледу отварања ка животу и људима је такво да сам се једног дана једноставно препустила.
Бранкица Дамјановић је 20 година радила на телевизији као спикер, водитељ, новинар, уредник вијести. Добитник је Награде града за допринос информисању. Посљедњих година посвећена је писању. До сада је објавила седам наслова. Књига „Не бих ово могла без тебе“ награђена је признањем Новосадског књижевног клуба за најбоље прозно остварење у 2015. години. Мајка је двоје дјеце. Живи и ради у Београду.
Са Бранкицом смо разговарали о њеном развоју од новинарке до књижевнице, писаној ријечи, Фацебоок статусима којим осваја, времену у којем живимо и другим темама.
Бранкице, како је текао Ваш пут од новинарке до књижевнице? Како сте се дуго бавили новинарством можемо рећи да волите писану ријеч, али у којем тренутку сте открили књижевницу у себи?
Корени свега што јесмо, дубоко верујем, налазе се у нашем детињству. Тако сам и ја још као дете показивала интересовање за књигу. Много сам читала још у првим школским данима, а то се наставило до дана данашњег. Још тада је запажен и развијан мој дар да се писаном речју изражавам на један посебан начин који је мало кога остављао равнодушним. Учитељи, наставници, а касније и професори посебно су истицали писане саставе које сам потписивала. Тако је књижевница у мени полако себи отварала пут ка овоме чиме се данас бавим професионално. Новинарска каријера која је трајала пуне две деценије додатно је изошрила таленат и научила ме је да одвајам битно од небитног.
Активни сте на Фацебоок-у. Колико Вам је важна та врста интеракције са публиком и колико сматрате друштвене мреже важним како би ваша ријеч дошла до већег броја читалаца?
Важна је интеракција са публиком. Драгоцена, штавише. Ту се одмах добије информација о томе које теме су најинтересантније, а није редак случај да ми читаоци пишу и у приватним порукама траже да се одређеним темама позабавим. Друштвене мреже су плод новог доба, резултат технолошких достигнућа, и сасвим је логично и очекивано да се, будући да данас огроман број људи проводи велики део свога времена на интернету, помажу да се оно што радимо пласира брзо и добаци далеко.
Колико овај ангажман на друштвеним мрежема захтијева доста времена? Да ли Вам је тешко све то стићи имајући у воду да су Ваши пратиоци активни, али и Ви такође налазите времена да им одговорите?
Понекад имам проблем са тим што не стигнем да одговорим баш свима, на све коментаре, сва писма која добијам, али онда настојим да неким новим текстом дам одговор на многобројна питања. Искрено, волим да комуницирам са људима на друштвеним мрежама, јер ако је неко уложио труд да напише коментар и заложио своје време, а време је комадић његовог живота, онда је најмање што могу да учиним то да одреагујем и барем захвалим или, ако је критика, настојим да појасним свој став, аргументовано и уљудно. Не морамо сви размишљати на исти начин. И непотребно, такође. Сви ми учимо једни од других, непрестано.
Шта у данашње вријеме значи бити писац? Напишете књигу, књиге, а са друге стране многи читају само статусе на друштвеним мрежама. Можемо ли рећи да су и статуси постали један облик књижевног изражаја?
Како да не. Ти такозвани статуси су промишљања једног човека. И ни по чему се не разликују од реченица које су писци из неких прошлих времена исписивали пером на хартији. Ради се, дакле, само о техничкој ствари. Сада уместо мастионице, пера и папира, имамо тастатуру. Душа је у човека остала иста. Писац је писац, без обзира на то чиме пише. Ионако се пише срцем, а оловком записује.
Пишете о стварима које су многим људима блиске, нормалне, животне, али због свакодневне журбе, јурцања због посла, заборављамо ситнице, заборављамо загрлити блиске и драге особе, пољубити их, саслушати. Како се подсјетити на оно што је заиста важно у животу?
Знам како ја то радим. Утишам се, осамим, и пратим свој осећај. Он је драгоцен. Осећај. Не толико мисао колико осећај у вези са било чим. Тада врло често постанем свесна својих стварних потреба. Потреба, не жеља. И тада онима које волим пошаљем мисао, пошаљем реч или реченицу, кажем им да их волим. Изненађујуће је колико нам свима треба баш то – да смо неком важни, да знамо да имамо неког свог, неког ко нас разуме. Тада и тај неко ко је наш осети да се у њему нешто отапа, па тако опуштен и сам постане продуктивнији у послу, у односу са другим љидима... Не можемо сами, али зато можемо кад смо сами да се повежемо са целим светом. Моји текстови су добар пример за то. Толико се људи у њима препознаје и на неки чудан начин и себе боље упознаје. Како и не би. Сви ми потичемо из истог извора.
Колико су данашњи људи егоцентрични, може ли се то превладати? Који би били неки Ваши приједлози да мање почнемо мислити само о себи, а да мало погледамо око себе и видимо друге?
Могуће је да је у корену те, како кажете, егоцентричности заправо страх. Егзистенцијални страх нас нагони да се боримо, да не верујемо у добре намере других људи. Нико ту није појединачно крив. Тешко је бити опуштен, ако си гладан. Моје искуство у погледу отварања ка животу и људима је такво да сам се једног дана једноставно препустила. У једном наизглед сасвим обичном дану осетила сам снажно присуство Бога у свом животу и, буквално, рекла: „Боже, верујем ти. Осећам да си ту и прихватам све што си ми наменио.“ Није претерано рећи да ми је од тог дана заиста „кренуло“ у животу. Е сад, постоје и људи који су атеисти и то је сасвим у реду. Али и ти људи имају неког кога воле, неког због кога се буде, коме верују... Они су мотив. А мотив је једна од најважнијих ствари у овоземаљском трајању људског бића. Зато нема рецепта. Сваки човек треба да, у искреном „разговору“ са собом, одговори на питање који је његов мотив.
Како наћи баланс у свијету који тражи све од нас, а даје мало заузврат?
О, није да мало даје. Па, све нам је дато. Од даха до могућности да радимо оно што волимо и умемо. И свако је од нас потенцијални светски првак у некој дисциплини. Није, стога, питање шта нам свет даје, већ да ли смо ми заиста сигурни да смо на правом месту, на правом послу, у правом друштву... Дата нам је слободна воља, могућност избора, такође. Имамо ли храбрости да то прихватимо и суочимо се са тим, друго је питање. Звучи као клише, али заиста много тога зависи само од нас. Прилике око нас су оно што смо привукли личним ставовима. Будимо искрени и признајмо себи коначно шта је то што је потреба нашег бића. Не оно што од нас очекују родитељи, пријатељи, друштво, већ шта ми заиста хоћемо од живота. Одговори би нас могли изненадити. Ако нас притом и не уплаше, ето нас на трону.
Ви сте инструкторка јоге. Шта Вам јога значи? Колико вам је она важна за смирај душе и тијела?
Верујем да бих и без јоге била ово што сам данас, али не тако брзо. На часовима јоге се, поред осталог, дубоко дише. Кад се дубоко дише, велика количина животне енергије, такозване „пране“ испуњава наша плућа, сваку нашу ћелију. Тако испуњени исконском снагом осетимо и колико смо бескрајно моћни. Јога ми је показала пут ка мени самој. Мој рад и вера су учинили да тај пут не буде пуст, већ да на њему оставим трагове својих стопала.
У чему Ви уживате, шта вас испуњава и чини сретном?
Све чешће постајем свесна тренутка који наиђе одједном, тренутка који препознам по снази и узбуђењу које ме обузме. То је час када се зауставим и записујем оно што ме је испунило. Инспирација или како год то да зовемо је велики благослов за нас који кроз писану реч изражавамо емоције. И тада заиста уживам. Наравно, постоје и они свакодневни наизглед мали, а велики моменти, живота вредни; када ме загрли моје дете, кад добијем писмо од непознате жене, а осетим да су нам се душе среле, кад крене песма коју волим, кад почне да пада киша... Ја толико тога волим, да ме све и усрећује. Кад поверујемо животу, он све учини да то поверење оправда. Проверено.
За крај, можете ли нам открити нешто о себи што до сада нисте рекли новинарима?
Могу. И хоћу. Моје најбоље приче нису објављене. Отекле су кроз сузе. Оно најбоље у нама неизрециво је.
Извор: БУКА магазин
