НАДА

Небо је ноћас моје златно покривало ,

Обамрлост између јаве и сна,

Мисли одвајам у најситније честице прашине

Дижу се високо да досегну своју коначност.

Празан простор попуњавам бојама,

Између маште и лудила,

Између искона и краја,

Између полазне тачке која се зове рађање

И завршне која носи име неповрат

Правим праву коју могу да пратим

Да не бих залутала у лавиринту бесконачности

Линија посута звјезданом прашином

Немир струји мојим венама.

Тешко је помирити стрепњу хармоније

У ковитлацу несклада.

Тешко је ускладити жељу

Која се рађа у мени

Са страхом од непознатог.

Обала која одваја мене од мене,

Мене од вас!

Нисам за овај свијет скројена.

Моја туга се зове неизвјесност.

Моја срећа је треперава сјенка сјећања.

Моја нада је дијете у повоју.

Сјећања хрле у загрљај свјетлости,

Ка малој искру на крају тамног тунела

Искра звана уздање.

Дрвеће трепери као да дише,

Да ли то коријење неку скривену игру игра.

Тајне кохорте лишћа чекају свој час,

Да тихо пожуте и потону у заборав.

Пружам руке у себе, ван себе,

Грливши цио свијет,

Поништавам ништавност.

Моје извориште мирим са нескладом.

Одвајам себе из нутрине земље

Летим високо изнад свих граница.

Напокон мирим себе са собом.

МОЖДА

Сваки пут када помислим

Да сам достигла довршеност,

Сурвам се у нов бездан незнања.

Сваки пут када мислим

Да сам расчланила своје мисли

На просте чиндбенике,

Нова мисао,

Направи још једну једначину

Са бар једном непознатом.

Помислим можда треба тако,

Ко зна какав је пут 

Какав је циљ на који ћу стићи.

Можда ова стаза посута трњем

Прави противтежу

За све оне цвјетне ливаде.

Можда су моје кости

Сачињене од несаломивог гранита.

Можда моје очи траже лавиринте

Чак и када наиђу на отворена врата.

Можда сва моја прољећа

Носе мирис зиме,

Увучен у ковитлац

Који се зове успомена.

Моје тијело је кућа

За ускомешану прошлост

Моје очи су прозори

Који су у сталној потрази за одговорима.

Мирисе липе у цвату,

Младог печеног кестења,

Које оставља гараве трагове,

Свједочења свога постојања.

Можда ја не знам једноставно да дишем,

Можда невоља мене нађе

И онда када бјежим од ње

Моје мисли више воле енигме,

Већ просте ствари.

Моје срце вапи за врлетима и пустарама,

Бјежи од мирних равница.

И ко зна,

На крају мог починка

Какав ме кључ чека.

У СПОМЕН ЖЕНИ

Жена,

Биће саткано од Небеске прашине

Кроз њене вене тече морска пјена

Њене очи су огледала свијета

У тим дубинама губе се

Највјештији морепловци.

Жена,

Шкољка која се отвара

Само у рукама највјештијих чаробњака

Своје тајне не одаје лако

Жубори тихо попут успаваног потока

Све док не дирнеш у њене приватне вирове.

Жена,

Ломљива јер је њена наивност кошта

Губи се у бродолому властитог ума

Воли без премца луду и сањара

Њене вене не познају границе

Када окрене леђа све игре су окончане.

Жена,

Слаба и јака у исти мах

Води рачуна када је дозиваш

Ако оставиш шкољку празну и сломљену

Њен очај претворен у освету

Може да запали космос.

ОГРИЗАК СУНЦА

Похранио сам своје пулсаре

У зидове те собе на мансарди

На оно мјесто гдје су њени сјекутићи

Лагано грицкали остатке залазећег сунца

Из паучинастих спрудова

Наизмјенично дозивао ме ромор

Прохујалог времена

У који је заточила свој глас

Напукао од свих одлазака и повратака

Ломећи моје кључне кости до најситнијих честица

Док зид није постао мета за крај

Ваздух се преобличио у космички простор

Пун мириса њених љубичастих трагова

Оставивши моје раскидано срце

Да левитира

Између свих њених измаштаних ликова

Знао сам да се завјеса спустила

Коначност затвара круг

Мој одраз у огледалу полако ишчезава

Док пијем самоћу у којој исцртавам њено име.

МАЛЕНА

Изгубио сам се малена

Без твога гласа

Тишина реже као трње руже тек пропупале

Цвијет мирише на она јутра

Испуњена твојим титрајима

Мирис ме води на неке угарављене путеве

Па се спотичем о своју сопствену сјенку

Узалуд у њој тражим обрисе твоје хаљине

Тамо на калдрми

Рађа се лик неке жене,

Мојим очима непознате

Мирис лаже малена

Обмана прожета аромом дивљих јагода

Којима ти је вјетар бојио усне

Купајући их слаткоћом наших румених буђења

Огрнула си се једне ноћи малена

Док си сјекутићима

гризла кришку умирућег мјесеца

У чаршафе пелином натопљене

А ја ни слутио нисам

Да ће ми блаженство сунца

Као Икару крила преточити у сивило пепала

О моја малена, на све сам улоге пристао!

Био сам твој Равик

Са чијих испуцалих усана

Скупљала си капи калвадоса

Док су ти из очију лиле

Све туге напуштених љубавника

Који своје кости оставише испод Тријумфалне капије

Ја сам лузер

Који безимен тумара

Док га Бијеле ноћи гутају,

Луди занесењак

Из чијих руку си исклизнула,

Оставивши иза себе

Празне зидове пуне мојих крхотина

Уморио сам се малена

Од свих растопљених свјетова

У којима се огледа твоје име.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: