|
|
|
 | Соња Мрачевић Братић | |
| |
детаљ слике: Krk.art@designe
ОНИРИЈА Тражила сам те у овом сломљеном граду Кидала сам периферије и предграђаМаказама наших сјећањаЛаконога и бијесна у истом Маху Нема те...Тражила сам те на пијаним трговимаСунце се поигравало са мојом сјенкомУжарени катран цртао је трагове Свих мојих узалудних изгинућа Нема те ...Тражила сам те у пијаним одајамаГдје су све карте одавно подјељенеДим ми је јео јагодичне кости Док сам испијала слани нектарнашег потонућа Нема те... Тражила сам те у ријечи вољети Паника љубави експлодирала је у мрачни крешендоНађох отиске твојих врелих јагодицаИспод моје напукле кључне костиДахом пепео у жар претворих У онирији љубави завјештах постојање твоје. ДАРЈА Дарја, Колико пута те пустињски вјетар разносиоЗрнца си у шаренице моје посијалаКлија у мојим очним дупљама коров твојих опсјенаВид ми се мути у фантазмагоричној вуду игриДарјиној марионетској представи Вучеш конце које сатка од власи споственихСвака нит стеже се око мога вратаОкрећући ме као помахнитали пламенКости моје претваш у масу Од које вајаш своје побједеПретварајући ме у суво умируће лишће Из црнога хумуса порађаш себи Дрво љуте АрокариеКао бедем од свих мојих покушаја Да будем твоја дворска луда Обликујући ме у пожутјели пергамент По коме пишеш своје улоге У којима сам вјечити статиста Дарја!Да ли је то казна Јер нисам желио да убијем лажГрицкао сам је полако као жути лимунГорчина тог сока изједала је моје гласне жицеДок се истина није родила у мукломе крику У напуклој шољици У којој и сада пливају листићи горкога чаја Напуштеног... Из тог умирућег талога Удишем трагове твога постојањаДа бих као риба Олујом избачена на морске хридиУдахнуо твој мирис док ме манија ураганаНе усиса у своје маглене дубине. УМЈЕТНОСТ СТВАРАЊА Из руку ми расту разлистале гранеПродужавајући моје постојањеУ вртоглавој игри да досегнем небо Из очију искре ватре априлске Да сагоре све туге и боли минулих дана Да ли се некада запиташ Да ли је вода заиста водаИли си ти само створио своју представу о њојПа из њених капи црпиш Прозирну несаломивост облака Да ли је дрво Твоја окамењена представа о свим биљкама Које дишу зеленило небеских пространставаИли ће се у једноме трену закопаном у вјечности Све лишће претворити у Араукарију Па ти мален и немоћан у својој жељи покоравања Схвати ћеш да си само пролазна силуета У сталном обнављању природне магије Дал' мислиш да можеш укротити вјетарДа је он ту да би ти шапутао Све оне бајкеКоје су се таложиле испод твојих трепавица Не, драги мој, вјетар је ту стољећима прије тебе Покори се умјетности прастарих рађањаНије то стварност коју си исцртао Сам у своме имагинарном огледалу Коначно се научи Да улога која ти је додјељена Само је једна нитУ спектру бесконачног космоса.
ЗНАКОВИ Постоје мјеста гдје љубав прелази у мукКао кад се плава свјетлост петролеја разлије у гарКао када тишина постаје онај несносан звукКада зјеница добије битку у одразу шареницеИ останеш блиједа сјенка корозиране мјесечине Нисам ја на ту стазу крочила свјесноЗаплела сам се у врзину и драчИзгубила сам се у лавиринту распухлих степеницаСхвативши да и камен срце имаИ да су га кроз вјекове сузе нагризалеДок га нису пробличиле у пјешчани сат Нисам ја цртала знакове у безданим пећинама Само сам своје јагодице утиснула у тај искона кројПа сам чула пјесму из које наста небоА низ кровове облака скотрљаше се словаКоја исписаше чудно поље љубави. Јутро је стигло обучено у плавичасту хаљинуНосило је у испруженој шаци наранџасту поморанџуДок се низ његове руке прозрачне од росе Слијевао сок новога рађања Хитро сам се осврнула да упијем твоју сјенкуИ да се тако скупа стопимо у вјечности.
ОЛОВНИ ВОЗ Тешки оловни воз У очима њеним се крећеНебо варничи искрама захуктале локомотивеПоглед у којем је заледила Све слике минулих данаДок му је тихо пила сунчане пјеге са врата Недозволивши да јој низ образ Сок јагоде тек пропупале кренеСамо је упијала њега И то челично јутро без зракаДо је гравирала у зјеницу ока Немушту слику одраза свога У бићу ком повратка нема Знала је и знао је Да киша у зору на барут мирише И да између њих поља У црвено су обојена Да његов корак тежак Претаче се у челични облакДа би једнога далеког дана Њој даривао житоДа би своју самоћу Обукла у ружу са које трње ће да увенеИ његов лик у себе похранилаДа га никада бездана рупа у себе не одведе.
|