детаљ слике: Krk.art@designe

МАЈКА ДРАГАНА

„Њен живот, тако нагло је стао као зли пљусак
У тишину заклопило се лице као управо свршена
књига“ – Requiem, Милуника Митровић

Моја мајка угледала је светлост дана на Ђурђевдан 1941. године, у празној већ удовичкој кући Цмиљке Алексић, којој су мужа Миломира, одмах по бомбардовању Београда, мобилисали, одвели на Косово, а одатле као заробљеника у Немачку. Моја мајка се родила месец дана по одласку оца, па је већ од рођења била ускраћена за очинску љубав и заштиту. Баба је била вредна, стамена и одлучна жена, па је за своје две кћери, непокретну свекрву и себе, хлеба зарађивала, мало на посним парцелама, мало надничући по селу. У кући није имало богзна шта, али ни чељад нису маштала о погачи, навикло се на проју. Било је здравља и неког мира. Све до удаје моје мајке за оца Радоша, који ће алкохолом угушити све њене наде, све снове.

Мој отац је био згодан човек, начитан, модеран, са добрим примањима у чачанској „Слободи“. Био је човек за сваку прилику, али док не попије, прву, другу, пету. Онда се рај претварао у пакао, у пијанчењу се губио разум, љубав се топила у патолошкој љубомори, а нежност је замењена физичким малтретирањем. Брак је постао мора, патња душевна и телесна. Трајало је седам година. За то време мајка је родила Топлицу, Оливеру, мене и Ивана.

Једног дана добро измрцварена, сломљена, напаћена, у празној кући окружена гладном децом, одлучила је да прекрати муке и попила је есенцију. Једва су је спасили. Била се добро уморила од живота.

Време у болници јој оставља простор за сумирање и она одлучује да крене даље, али без мог оца. Али од њега није било лако отићи. Он је пушта да оде, али без нас. Знао је да ће морати да му се враћа све док смо ми са њим. Мајка се из Чачка вратила у Пожегу и одмах почела да ради код др Шокчанића као кућна помоћница. Супружници Шокчанић су јој омогућили да колико-толико зарађује за живот, посаветовали је да покуша да оде у иностранство, јер су знали да је то једини начин да заиста побегне од мужа, а да нама обезбеди нормално одрастање и школовање. За то време смо били са оцем у Чачку. О нама је бринуо комшилук, а мајка је свака два-три дана пешке долазила (од Пожеге до Чачка има око 30 км), боље рећи прикрадала се нашој кљетарици, остављала завежљаје са храном и враћала се сломљена од бола. Трајало је то пар месеци, а онда је донела судбоносну одлуку да оде на рад у Холандију. Послужила се лукавством рекавши оцу да је најбоље да нас остави код своје мајке, а кад се она снађе организоваће и његов долазак у Холандију. Али и тад је доживела удар: могла је да поведе браћу и мене, а Оливеру је дао својој сестри. Тетка Милица је била сјајна жена и имала је своје четворо деце, па је желела да помогне да бар једно од нас има сигуран кров над главом. За маму је то била рана тешка и дубока.

Нас троје остајемо код бабе и тетке, а мајка у јесен 1970. креће за Холандију. Иако сам имала само четири године, њеног одласка добро се сећам. Увече је на земљаном поду стајао жути кофер, мајка се поздрављала са комшијама, лице јој је било окамењено. Када су се комшије разишле, ми смо сви троје легли са мајком у кревет, верујући да нам не може умаћи. У току ноћи олуја ме је пробудила. Над собом сам при светлости свеће угледала њено лице. Помиловала ме је по глави, поново сам заспала, да бих када сам се пробудила видела да кофера нема. Тог јутра смо дуго, дуго у кревету плакали.

Када се пријавила за одлазак на рад, мајка није испуњавала све услове. Предност су имале жене без деце, а растављене због могућих проблема законског супружника требало је да буду разведене. Прикрила је обе чињенице, ником не откривајући да није разведена и да нас има. Писма која јој је тетка слала кришом је читала у купатилу и свако добро отплакала. Пролазили су месеци, сви су се били навикли на нову средину, окрепили, оздравили од муке која их је довела у туђину, само је она боловала, бивајући све увелија и увелија.

Стари газда који ће брижношћу и добротом ући у њено срце као родитељ, једног дана ју је позвао на разговор. Мислила је да је сазнао њене тајне и да јој не гине повратак, али шта је ту је, ни овако више није могла.

„Драгана, посматрао сам те, све твоје другарице се смеју, радују, само ти тугујеш... имаш ли ти децу?“

Климнула је главом и заплакала, а старина јој рече да набави наше крштенице како бисмо могли да примамо дечји додатак и да се прави план како да, када још мало порастемо, почнемо долазити код ње.

Тада је било много лакше. Могла је наше слике да држи изнад узглавља, да прича са нама гласно и да нас љуби пред спавање. Радила је дуго и тешко у вешерају, на машини на којој данас раде искључиво мушкарци. Штедела је сваки гулден јер јој је циљ био изградња куће.

После тачно годину дана први пут је дошла на одмор. Неко је јавио да је стигла до Мандине стене. Растрчали смо се боси по прашњавом сеоском путу и буквално се катапултирали у њено наручје. Тада смо добили прве играчке. Али никада месец није био краћи него месец њеног одмора. Никад година није била дужа него та након њеног одмора. Стално сам маштала како да ускочим у воз и кренем са њом. Расли смо, ишли у школу, а распусте смо проводили у Холандији. Водила нас је свуда, улагала у нас, желела да нас обогати разним садржајима. Рад је заузимао важно место. Увек смо на распустима радили. Били смо добри ђаци, трудили смо се да их наградама изненадимо, улепшамо јој неки тежак и напоран дан. Много се радовала и исечке из новина са нашим именима брижљиво чувала. После сазидане куће у селу, купила је стан у граду. Тада смо почели да живимо сами. Била је много забринута, град је град, ми у најосетљивијем узрасту, а уз нас нико. Најстарији брат тек 17 година. Располажемо кућним буџетом, водимо економију, ја водим домаћинство, идемо у школу.

За све те године, оца смо видели само пар пута. Нигде га није било осим у нашим документима и на пар фотографија. Он се безуспешно лечио и када је умро имао је непуних педесет година. Када смо мами јавили да је умро, послала је новац за сахрану и рекла да нам је он отац па какав је да је. Од оца је остала окарина, кутија са дневницима и његова и мамина венчана слика. У дневницима исповеда немоћ да се избори са пороцима, да нас је остао жељан и да је захвалан Богу што му је дао такву жену. Ту и такву жену никад није престао да воли.

После тога Оливера се удала, Топлица је отишао у војску. Када се Оливера први пут породила и када нам је стигла Бојана, затекла сам се у Холандији и никад нисам видела срећније лице од њеног. Очи су јој сијале као два сунца. Смејала се и плакала од среће истовремено. После годину дана родио се Бојан. Одмотавао се живот лагано, коцкице су се паковале, све је ишло како треба, стигли су Стефан, Сара и Јана...

Све до маја 1995. када се изненада јавила да долази због неких малих здравствених проблема. Нису били мали.

Била је још физички јака, просто је било незамисливо да нас од тога дана до растанка дели шест месеци. Једино што је остало као покушај продужетка живота било је зрачење. Онкологија. Београд. Брат Иван и ја са тек рођеном Јаном селимо се за Београд да бисмо јој били ближе. Дојила сам бебу у парку, остављала је брату и трчала у болесничку собу да још мало проведем времена у разговору, да је гледам... Бивала је све слабија, од јутра до вечери све лошије, све уморнији путник... О томе шта су нам рекли доктори нисмо јој говорили. Продирала је својим проницљивим очима у наше главе, питала ћутањем... о томе шта су јој лекари у Холандији рекли прећутала је. Крили смо истину ми од ње, она од нас. Касније смо сазнали да јој је у Холандији био предочен исход, али она је дошла овде да умре. Учинила је оно што чине само велики родитељи, до задњег даха штедећи нас процедура које би уследиле да је умрла у иностранству.

Завршило се зрачење, надали смо се опоравку, каквом-таквом... а она је планирала да оде у Холандију да се види са Топлицом. На првој контроли смо доживели пораз. До растанка је остало можда само месец дана. Топлица је стигао. Иван се венчао, а она се увукла између снаје и сина и са оно мало плућа успела да запева. Те вечери је пала у постељу. Претпоследње ноћи је дошло до малог побољшања са дисањем, помогла сам јој да се окупа, очешља, дотера. Имала је жељу да се причести. Причестио ју је Игуман Георгије из манастира Благовештење на Митровдан. Чиста телесно и духовно отишла је 9. новембра. Кажу да родитељи тешко умиру пред својом децом. Мајка је све до задњег дана волела да нас држи за руке, мазила нас је као да је желела да надокнади све оне године, говорила да је добро, да треба да се одмарамо јер не спавамо ноћима. И пољубила ме је последњи пут. Схватили смо да је мучимо па смо се по договору комшинице Соке повукли. Само што смо изашли заспала је. Истог дана, истог сата на десетогодишњицу смрти свога мужа. По други пут одвео ју је са собом. Схватила сам тада да, ма колико били разумни, свесни свега, спремни за суочавање, никада нисмо спремни да изгубимо онога кога волимо. То је тренутак када се под тобом ломе све степенице света, негде пропадаш, а истовремено прескачеш бар двадесет година и најмање за толико постајеш старији. Дуго после сахране на врата су нам долазили поштари. Сва писма су почињала исто... телеграм је кратак за оно што вам о овој жени хероју желимо рећи... дирљиво писмо од газде да будемо јаки и поносни јер он је сведок да је свим својим снагама живела за нас... једна Мароканка је написала: „Драгана је била најбољи човек кога сам упознала. Жао ми је што се нисмо опростиле. Ваљда ћу имати среће да је горе сретнем...“

Ово је истинита прича. Нисам је китила да бих је представила херојем. Орден части, поштења, чистоте душе, племенитости и бескрајне љубави носила је до краја живота.

И још нешто, мајка је у Немачкој пронашла свог оца. Крај њега је затекла Немицу Елизабету и полубрата Ханса. Можда би неко пао у ватру, показао непријатељство, али она онако мила, успела је да отвори врата њихових срца да открије и сачува топлину љубави. Истина, њој је било жао мајке којој су очи остале на путу у ишчекивању мужа, али није себи дозвољавала да суди. Сматрала је да је довољно осуђен што ће му кости остати у белом свету. Добитак је живот. Она је добила брата. Све до њене смрти редовно су се посећивали, дописивали, слали божићне пакете. Деда је жив. У дубокој старости. Несрећан. Ослушкује звоно, диже празну слушалицу и призива ћеркино лице.

Нисам патетична и далеко од тога да сам несрећан човек, али болујем за мајком. Од свих љубави које живот чине, материнска је најјача, најстабилнија, најбрижнија. То је љубав коју ништа не може да потисне, она не пролази и за разлику од свих других љубави никада не издаје. Она траје и када мајчино срце стане.

У Будви, јул 1996.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: