|
|
|
 | Соња Мрачевић Братић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
БОРДО КОТВА Ти си најтамнија ноћ Обујмила сам те својим лутајућим рукама Зифт поглед као зјапећа црна рупа Усисала ме у средиштеПакленог поља магнетнога Књига си тек напола прочитанаУ којој наратор има само иницијале Никад ниси пустио ту кап црвеног сокаДа пронађе пут кроз лавиринте мога крвотока Ти си она праисконска зла кобУплетена граном бршљана у моја боса стопалаСаплићем и на цвијетним ливадама Претварајући поља оцвалих маслачкаУ коров који боде, Све не бих ли ти оставила бордо трагове Да ме пронађеш ако се некада умориш од лутања. Ти си ја, мој одраз у напуклом огледалу Ти си онај лудак кога сам у магли сакрила А у џеповима носим кључеве прастарог светионика Када једнога дана уморан Одустанеш од свих својих бродоломаПреобличићу се у вриштећу котву Да ти срце усисам у модрило својих артерија Најгушћа си тмина у којој желим да се изгубим. ИЗГРИЖЕНА ЛУНА Написаћу ти пјесму Тихо си прошапутала испустивши врео дахИ претворивши га у сиву паруЛомећи га оштрим сјекутићима Гледајући мој одраз у напуклом огледалуДок ти се суза ледила на јагодичној кости У соби с погледом на Луну изгрижену малу тачкицу Да би сакрила тугу Порођену у зрну зјеницеМрак који си нацртала Једним потезом кичице Уроњене у згаснути угаљ Угасила си црвену поморанџуукотвљену у мој грудни кошИспустивши црвено мастило Да ти капље пред ноге Поломила си нехотице Већ напуклу жуту шољицу Са које се смешило шашаво сунце Тањир остаде нијемим свједокомДа смо попили све јутарње росеИ нашу љубав исјекли у немушта словаКоја лете по овим уклетим одајама Остаде твоја сјенка и пјесма никада довршена Вукући се као луткарско позориште Гдје сам улогу изгубиоУспут изгубивши самога себе
ЦРВЕНИ ТРАГОВИ Како спаваш ноћас лудакињо! Дал' жмуриш док се космос распада пред мојим очима Зидови ми ломе кости на фрагменте твога ликаОчне јабучице претварају се у непресушне бунаре Како спаваш лудакињо! Ти која си ми ушла у крвоток Пустивши у њега сок пустињске ружеОтров клизи испод моје коже цртајући слова твога имена Свако слово је убод твојих јагодица у рубове мога бивствовања Црвени су ми путеви под небом руменим од мојих пијаних буђења Од трагања за женом чији смијех одзвања У ноћи обојеном сасушеном темпером Да би сакрила своја боса стопала И пишем ти и кунем те и молим те...И никада твоје очи неће прогутати ову бол коју кроз слова дишем Претворићу се у бијели пепеоДа ти се уплетем у косу од сна нерашчешљану Да се упијем у тјеме, У раздјељак на врху чела У трепавице,Да ме носиш као нијемога путника Наново ћу се родити као твоја сјенкаДа ти се стопим са корацимаизгубљеним по непрегледним беспућима Шапутатћу ти успаванку О мени остављеном Да би у самоћи копала по својим ранама Ниси ти лудакињо мене осудила на лично изгнанство Ја сам твоје изгнанство, Твој сам бол Закопала си је као живу соду у срцеПа те једе полако Лажеш себе док се гледаш нова у огледалу Лажеш док си црташ Монализин осмјехЗнам да се и твоје небо располутило И да га никада више саставити нећеш! ЧЕКАЊЕ Ходам као глинени голуб По рубовима сјећањаТражим те међу страницама остављене књиге Као да ће папир да васкрсне твоје додире Прстима побожно додирујем оно мјесто Гдје су твоји прсти Превртали избљеделе листове нашега постојања Остала је та књига, остао је твој Миљковић... Читам га, а само видим твој лик и сузе када си панично понављала, чујем ти глас" Он се није убио, он је био пјесник..." Да, пјесници живе, они гутају небо Пију нектар изливен из узаврелих облакаХодају голи и боси пркосећи паници и страхуМаргинализовани скачу у гротло вулкана Смијала си се дубећи на глави Док ти се коса претварала у паукову мрежуУ ту мрежу се уплетох и остадох да скапавамНе схватајући да си се поиграла силом гравитације И одлетјела у нека само теби знана пространства А ја, ја сам остао на оном истоме мјесту Да те тражим у узалудном чекању Бројећи празна мјестаУ посљедњем вагону твога заборава!
САН Послати жељу староме храстуУ кљуну птице златорепе Онако наискап попитиБјелину небеског свода Лежати приљубљен срцемНа сненом облаку далеком Продужити руке за педаљ Да спознаш како се сања Помирити сан са јавомУронити у сновиде ушћа Све је то тако тешкоКад си од крви и меса А ипак тако лакоАко се машти предаш.
|