О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


КРВАВА БИТКА ЖИВОТА

Драган Шибалић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Крвава битка живота


Пише: Драган Шибалић

​Пробудио сам се рано, око пет сати ујутро. Налазио сам се на 4000 метара надморске висине, у суровом, али прелепом свету Памира. План је био јасан: крећем у седам. Међутим, док сам паковао мисли, нешто сићушно је почело да добује по платну шатора. У почетку нисам обраћао пажњу, мислећи да је у питању песак који ветар носи са памирских пространстава. Али када је добовање постало гласније, извирио сам напоље. Дочекао ме је неочекиван призор – вејао је ситан, густ снег.
​Због лошег времена одложио сам полазак све до девет сати, када се сунце коначно пробило кроз облаке. Испоставиће се да су ме та два сата кашњења могла скупо коштати.
​Преда мном је било 28 километара до чувеног превоја Ак Бајтал, који лежи на вртоглавих 4655 метара надморске висине. У почетку, пут је био, па... лаган. Успон је био толико благ и постепен да га готово нисам ни осећао. Нисам јурио. На сваки километар сам се заустављао, узимао пар минута одмора и пио гутљај воде у коју сам, по старом рецепту, размутио кашичицу соли и шећера. С времена на време прошао би по који аутомобил или моториста; јавили бисмо се једни другима, тек толико да разбијемо самоћу.
​До поднева сам већ превалио 20 километара. Све је ишло по плану. Али, поглед у даљину ломио је оптимизам. Тамо, према превоју, облаци су се тешки и мрачни гомилали у застрашујућу масу. Знао сам шта то значи. Снег.
​Из супротног смера наишао је мотоцикл. Возач се зауставља – Италијанка Моника. Одушевила ме је својом причом; већ 20 месеци је на путу, обишла је скоро целу куглу. Користим прилику да је питам какав је превој.
„Снег провејава с времена на време“, каже ми кратко. Оно чега сам се и плашио.
​Убрзо након што смо се растали, памирска ћуд је ударила свом силином и на мене. Навукао сам кабаницу и наставио, надајући се да је реч о пролазном планинском пљуску. Успорио сам на минимум. Срећом, после пола сата небо се смиловало, снег је стао, а дан се разведрио. До два сата поподне успевам да пређем још пет километара.
​Стижем до табле која означава превој Ак Бајтал. Али, то је била само варка. До самог врха остала су још три паклена километра у којима је требало савладати 250 метара висинске разлике. И ту се све променило. Асфалт је буквално испарио. Пут се претворио у сурови, разбијени макадам.
​Ту сам провео добрих пола сата. Направио сам неколико фотографија и снимака поред табле, појео нешто, одморио, а онда кренуо у директан бој са висином и успоном.
На преко 4500 метара висине, гурање натовареног бицикла постаје надљудски напор. Моја тактика је била сурова: гурам двадесет до тридесет метара, па станем, наслоним се на гувернал и чекам да ми се плућа смире и да дођем до даха. И тако у недоглед. Ситан снег је поново почео да провејава, али нисам паничио. У глави ми је била само једна мисао: Само да се дочепам превоја. После је све лакше. Чека ме 55 километара спуста и равнице до језера Каракул на 3900 метара.
​И тешком муком, стижем на врх превоја нешто после пет сати поподне. Осећао сам се добро, био сам поносан.
​Али баш у том тренутку, капије пакла су се отвориле. Снег је у секунди прерастао у мећаву, ношен олујним ветром. Као да је само мене чекао да се појавим. На брзину правим једну фотку, пар секунди видео записа, и крећем доле, бежећи од беле немани.
​Међутим, од спасоносне низбрдице није било ништа. Пут је био ужасан, страшан, незамислив. Као да сам возио по огољеним ребрима неког киклопског чудовишта или преко хиљада густо поређаних лежећих полицајаца. Бицикл се ненормално тресао. Сваки шраф је јечао, имао сам утисак да ће се рам распући на пола. Морао сам драстично да успорим. Ишао сам попут пужа, а до мрака је остало једва три сата. Постао сам свестан да до Каракула вечерас нећу стићи, али молио сам се да се спустим бар на 4200 метара, где је ваздух гушћи, а хладноћа мања.
​Колико год се трудио, није вредело. Снег је вејао све јаче, засипајући ме милионима ледених игала. Иако сам био добро обучен и имао маску преко лица, влага је почела да пробија слојеве одеће и нагриза кожу. Око мене – апсолутна пустиња. Од превоја па надаље, нигде никог. Нити један аутомобил, нити један мотор. Као да је неко притиснуо дугме и угасио сав живот и саобраћај на свету. Остали смо само планинска олуја, лош пут и ја.
​Због стравичног труцкања, бочне бисаге су ми стално спадале. Сваких неколико стотина метара морао сам да се заустављам, скидам мокре рукавице и леденим прстима их поново причвршћујем. Хладноћа се увукла под кости. А са њом, први пут, дошао је и тихи, паралишући страх.
​У покушају да се угрејем, често сам силазио са бицикла и трчећи га гурао испред себе. Умор нисам осећао. Као да је нека надљудска, животињска снага ушла у мене, вођена чистим адреналином за преживљавање. Ветар је брисао, био сам натопљен до голе коже, али тело је одбијало да осети стварну зиму. Био је то одбрамбени механизам пред пуцање.
​Око седам сати увече, по ко зна који пут, бисага поново испада и лупа о тло. Стајем. Погледам бицикл – изгледа као снешко белић, потпуно затрпан белим покривачем. Решим да растурим све ствари и коначно поправим тај носач. И тада ме удара реалност.
​Тело почиње неконтролисано да дрхти. Температура ми нагло пада. Са дрхтавицом стиже и права паника. Свестан сам да сам заглављен. Бицикл са стварима остављам на самом путу, узимам само велику црну торбу и стрчавам низ насип, тражећи заветрину. Вадим шатор. Мозак ми ради сто на сат, мисли се преплићу у хаосу. Покушавам да наместим конструкцију, али сећам се да ми је једна шипка пукла пре два дана. Покушавам да је залепим, калемим, везујем мокрим рукама... Трчим панично тамо-амо око платна, али шатор одбија да се подигне под налетима ветра.
​Паника достиже врхунац. Мени је све хладније, вилица ми се кочи, дрхтим тако да једва држим ствари у рукама. Снег не намерава да стане. Нема заветрине, нема спаса. У том секунду, први пут у животу, кроз главу ми пролази језива, оштра мисао: „Драгане, то је то. Овде ти је крај.“
​У потпуном безнађу, хватам се за последњу сламку спаса. Роварим по торби и вадим специјалну врећу за преживљавање – ону танку, направљену од термоизолационог целофана. Без много размишљања, онако потпуно мокар, увлачим се у њу. Била је то тактичка грешка, јер сам се убрзо унутра упарио као у сауни, али у том тренутку, то ми је спасило живот. Тело је престало да губи топлоту. Стање се стабилизовало.
​Залегао сам у снег поред пута, остављајући само малу рупицу на целофану како бих могао да дишем. Снег је полагано почео да ме затрпава. Лежао сам у тој алтернативној гробници и из свег срца молио Бога да се неко појави. Знао сам да ова врећа држи топлоту највише 24 сата. Минути су пролазили као вечности. Свакојаке црне мисли су ми навирале, а ја сам се грчевито трудио да их отерам, да останем при свести. Изгубио сам сваки појам о времену.
​А онда... кроз фијук ветра, пробио се звук мотора.
Моментално излећем из вреће као опаљен. Кроз белу завесу видим светла аутомобила. Машем рукама као луд, скачем по снегу. Ауто стаје. Возач спушта прозор, гледа ме зачуђено: „Шта ти треба?“
„Хладно је, смрзавам се, помагајте!“, вичем из свег гласа.
​Ауто је био крцат, али у невољи на Памиру људи не окрећу главу. Три мушкарца излећу напоље без речи. Узимају мој бицикл, дижу га на кров, везују га жицама и канапима, грабе бисаге. Ја дотрчавам до свог недовршеног логора, скупљам шатор у једну згужвану гомилу и бацам га у гепек. Спаковали смо се у рекордном року.
​Убацују ме на предње седиште, између возача и сувозача. Иза нас – петоро људи се стисло на седишту. Палим телефон и гледам навигацију. Од превоја до места где сам замало оставио кости прешао сам свега 9 километара. Девет километара чисте борбе.
​Крећемо, али Памир не пушта тако лако. Због само тих десетак минута стајања, шофершајбна аутомобила потпуно је заледила од спољашњег минуса и унутрашње влаге. Возач не види ништа пред собом. Зауставља ауто усред мећаве, излази напоље, отвара хаубу и углављује неки картон испред хладњака да би мотор задржао топлоту. Враћа се унутра, окреће кључ... и ништа. Мук. Ауто неће да упали.
​„Куку леле“, пролази ми кроз главу. Надрљали смо сви. Возач се хвата за главу, а мени је најгоре – осећам кривицу што сам ове дивне људе увалио у смртну опасност због своје лудости. Излазимо сви напоље, на онај ветар и олују, и почињемо да гурамо аутомобил кроз снег. Срећом, након неколико метара, мотор се јавља и пали „на гурку“.
​Настављамо пут кроз пакао Памира. Ја на предњем седишту дословно испаравам, сва она влага из мене претвара се у маглу у кабини. Мештани ме гледају у неверици и причају да овакав ужас у јуну не памте. Снега у ово доба године никада није било.
Возач, стежући волан и гледајући кроз полузалеђен прозор, каже: „Шта је ово... Као да смо у видео игрици. Као да ракете бију у нас...“ И заиста, призор је био апокалиптичан.
​Коначно, стижемо у Каракул. Заустављају се испред једног смештаја. Како сам отворио врата и закорачио на тло, тело ми је доживело колапс – почео сам неконтролисано да дрхтим. Ноге, руке, вилица, све је лупало својим ритмом. Из куће излећу газда, његов син и један гост – белгијски бициклиста. Буквално ме уносе у кућу заједно са стварима. Био сам потпуно погубљен и дезоријентисан.
​Када су унели и последњу торбу, зовем возача унутра. Изнемоглим гласом питам: „Колико сам дужан?“
„100 сомона“, каже он скромно.
Вадим новац и дајем му много, много више. Тај човек ми је спасио живот. Да није било њега и његових сапутника, ко зна да ли бих икада више видео бела дана.
Питам га: „Како ти је име?“
„Вајдо.“
Грлим га, а Белгијанцу дајем телефон да нас слика.
​Газда куће ме одмах уводи у топлу собу, трчећи доноси грејалицу, а његова жена износи врелу чорбу и чај. Враћају ме међу живе. Када сам дошао себи, питам Белгијанца када је он стигао у Каракул.
„Око пет поподне“, одговара ми.
​Испоставило се да је он паметније одиграо – спавао је три километра пре превоја, ујутро поранио и предухитрио и мећаву и непогоду. Ех, да сам и ја тако урадио... Много је тих „да сам“, али у планини нема кајања.
​На крају, све се добро завршило. Бог ме је по ко зна који пут сачувао. Док лежим у топлом и слушам како ветар напољу брише, кроз главу ми пролазе слике са Влашке планине, Жабљака, Рогозне, Сијера Неваде, Алтаја... Све оне ситуације када сам био на ивици, можда и у горим безизлазним ситуацијама, али увек би се нека невидљива рука пружила да ме спаси. Ова памирска лекција биће она коју никада нећу заборавити.




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"