детаљ слике: КРК Арт дизајн

Отишао сам заувек

Отишао сам заувек. Тако бар кажу они који су остали да броје године, гробове и празне куће. А ја знам да човек никада не оде потпуно из земље у којој је оставио детињство, прве кораке своје деце и кости својих предака.

И данас, после толико година, у мени живи сваки камен Крајине. Живе путеви којима смо ишли на њиве, звона са цркава која су будила села, мирис покошене траве и гласови људи који су веровали да ће заувек остати тамо где су рођени.

А онда је дошла колона. Дуга, бескрајна, тужна колона трактора, камиона, аутомобила и уморних људи. Колона у којој није било победника. Само поражени народ који је носио оно мало живота што је могао да спакује за неколико сати. У тој колони нису одлазили само људи. Одлазила су села, гробља, славе, успомене, векови постојања. Одлазили смо и ми, не верујући да одлазимо заувек. Говорили су нам да ће све брзо проћи. Да ћемо се вратити. Да држава брине о нама. Да нисмо сами. А били смо сами. Највише боли управо то сазнање. Не пораз. Не избеглиштво. Не године проведене као странци на сопственом језику. Боли осећај да смо остављени. Да су они који су морали да буду уз свој народ окренули главу баш онда када је било најтеже. Док су се обични људи борили да спасу децу, старце и успомене, многи моћници су спасавали себе. Док смо ми губили домове, они су чували своје положаје. Док смо ми нестајали са вековних огњишта, они су писали саопштења. А народ је кренуо путем без повратка.

Данас, када се помене Крајина, често се говори о бројевима. О хиљадама прогнаних, о колонама дугим километрима. Али нико не може израчунати колико је успомена остало закључано у напуштеним кућама. Колико је мајки умрло чекајући да још једном виде свој праг. Колико је очева понело кључ куће коју више никада нису отворили.

Нестали смо полако. Не као народ, него као свет који је вековима постојао. Нестала су села пуна дечје граје. Нестале су комшије које су се познавале генерацијама. Нестао је један начин живота. Остала је само тишина. И сећање.

Зато данас не пишем ову колумну да бих мрзео. Мржња не враћа куће, нити подиже порушена гробља. Пишем је да не заборавимо. Да не дозволимо да се колона претвори у фусноту историје и да људи који су њоме прошли постану само статистика. Јер иза сваког трактора била је једна породица. Иза сваке породице један живот. Иза сваког живота једна Крајина.

Ја сам отишао заувек. Али део мене и даље стоји на оном прашњавом путу, међу људима који су веровали да ће се вратити за неколико дана. Гледа како колона нестаје иза хоризонта и пита се исто оно питање које одзвања већ деценијама: Како је могуће да народ нестане, а да га они који су морали да га чувају оставе самог? Можда одговор никада нећемо добити. Али дужни смо да памтимо. Због оних који су отишли. Због оних који се никада нису вратили. И због Крајине, која и данас живи само тамо где је још неко носи у срцу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: