О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ОТИШАО САМ ЗАУВЕК

Саша Вурдеља
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Отишао сам заувек


Отишао сам заувек. Тако бар кажу они који су остали да броје године, гробове и празне куће. А ја знам да човек никада не оде потпуно из земље у којој је оставио детињство, прве кораке своје деце и кости својих предака.
И данас, после толико година, у мени живи сваки камен Крајине. Живе путеви којима смо ишли на њиве, звона са цркава која су будила села, мирис покошене траве и гласови људи који су веровали да ће заувек остати тамо где су рођени.
А онда је дошла колона. Дуга, бескрајна, тужна колона трактора, камиона, аутомобила и уморних људи. Колона у којој није било победника. Само поражени народ који је носио оно мало живота што је могао да спакује за неколико сати. У тој колони нису одлазили само људи. Одлазила су села, гробља, славе, успомене, векови постојања. Одлазили смо и ми, не верујући да одлазимо заувек. Говорили су нам да ће све брзо проћи. Да ћемо се вратити. Да држава брине о нама. Да нисмо сами. А били смо сами. Највише боли управо то сазнање. Не пораз. Не избеглиштво. Не године проведене као странци на сопственом језику. Боли осећај да смо остављени. Да су они који су морали да буду уз свој народ окренули главу баш онда када је било најтеже. Док су се обични људи борили да спасу децу, старце и успомене, многи моћници су спасавали себе. Док смо ми губили домове, они су чували своје положаје. Док смо ми нестајали са вековних огњишта, они су писали саопштења. А народ је кренуо путем без повратка.
Данас, када се помене Крајина, често се говори о бројевима. О хиљадама прогнаних, о колонама дугим километрима. Али нико не може израчунати колико је успомена остало закључано у напуштеним кућама. Колико је мајки умрло чекајући да још једном виде свој праг. Колико је очева понело кључ куће коју више никада нису отворили.
Нестали смо полако. Не као народ, него као свет који је вековима постојао. Нестала су села пуна дечје граје. Нестале су комшије које су се познавале генерацијама. Нестао је један начин живота. Остала је само тишина. И сећање.
Зато данас не пишем ову колумну да бих мрзео. Мржња не враћа куће, нити подиже порушена гробља. Пишем је да не заборавимо. Да не дозволимо да се колона претвори у фусноту историје и да људи који су њоме прошли постану само статистика. Јер иза сваког трактора била је једна породица. Иза сваке породице један живот. Иза сваког живота једна Крајина.
Ја сам отишао заувек. Али део мене и даље стоји на оном прашњавом путу, међу људима који су веровали да ће се вратити за неколико дана. Гледа како колона нестаје иза хоризонта и пита се исто оно питање које одзвања већ деценијама: Како је могуће да народ нестане, а да га они који су морали да га чувају оставе самог? Можда одговор никада нећемо добити. Али дужни смо да памтимо. Због оних који су отишли. Због оних који се никада нису вратили. И због Крајине, која и данас живи само тамо где је још неко носи у срцу.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"