детаљ слике: КРК Арт дизајн

МАЈКА ОЛГА – Без љубави живот је ништа

(Олга Марковић је мајка светски чувеног уметника Милована ДеСтил Марковића)

Разуменка Марковић 

Од свих жена које сам срела, а срела сам их  на хиљаде, Олга је на мене оставила посебан утисак. У приватном и пословном животу  укрштала сам путеве са домаћицама без потпуне осмољетке, али мудрицама, којима до колена нису многе академског образовања.

Срела сам оне залутале у живот, које је даноноћно болела глава, крмаукала и кљуцаторе у мозак свима којих се дочепају.

Познајеми оне суве петичарке, које су у том стилу „поломиле“ и факултет, али и са  истим оценама положиле и све друге животне улоге…...познајем и оне које у свом животном салду  имају само петице из школе и десетке са факултета, али које никада нису укапирале да на пословној пијаци треба да понуде гајбу знања, а не папир, па су остале „неуновчен чек“, кривећи за то: време, систем, околности, светог Петра и Павла, Јанка, Марка....

Знам и  оне тихе у невољама, стрпљиве у проблемима, ћутљиве у болести...О онима које се препредене роде, лукаво ходају кроз живот и ни од чега не презају зарад својих циљева, нећу, гадим се.

У животну орбиту су ми ушле и оне којима се животно клупко одмотавало лако, све једноставно и без препрека, за разлику од оних којима су се животне нити из необјашњивих разлога мрсиле и везивале у мртви чвор, правећи од најједноставнијих животних задатака Шредингерову једначину.

 Газећи ка деветој деценији кораком четрдесетогодишње жене и енергијом девојке коју само имају они који су имали срећу да се роде у Мокрој Гори, са очима у којима још горе жеље, пуна планова за будућа пролећа, Олга  нађе времена за дружење и разговоре. Имадох среће да са мном , после поприлично времена од последњег сусрета,  проведе један дан. Мислила сам да ћу „ошамућена“ од Олге већ ту ноћ написати причу. Пишем је након скоро годину дана.

Шта све тога дана није било на репертоару! Од првих корака у родитељској кући, до ових времена препуних смутљиваца, превртљиваца и мутивода.

Отац ју је веома рано, ваљда видевши да је посебна, почео водити са собом, прво у оближње градове на пијаце да продају пољопривредне производе, а потом све даље, до мора и других држава. Упијале су њене очи  различитости које је сретала, стварајући јој потпору за живот који је чека. Била је нешто мало више од девојчице, када се скупљајући четинарску смолу, срела са згодним шумарем и заљубила. Без обзира што су неке године са њим биле паклене, због чега је и уследио развод, у време када је за родитеље много лакше било  да је  виде мртву него распуштеницу, она оно што је лепо било у заједничком животу износи са пуно нежности и у најлепшем светлу. Њен муж је, у почетку, свестан да је оженио девојчицу, био њен заштитник, бринуо је о њој и чекао да стаса,  и тек  након пар година родила је првог, а потом и другог сина. Али убрзо по рођењу деце почело је да, како она каже „све иде низбрдо, алкохол, љубомора, психичко и физичко малтретирање. Видела сам да ћу да цикнем ако томе не станем на пут. Жене се углавном плаше да се разведу јер немају где и због лажне сигурности упропашћавају  један једини живот. Ја се нисам бојала да нећу зарадити за себе и децу, бојала сам се допустићу да ми невоље исцрпе снагу, зато сам знала да морам да изађем из тог пакла. Након једног физичког малтретирања, он је отишао у другу кућу да спава, ја сам се смирила, сабрала, попричала са собом и онда ме је само нека сила подигла и ево шта сам урадила. Између те две кућице у дворишту била је лепа стаза са цвећем Ја сам баш тих дана садила цвеће и стазу оивичила облуцима које сам донела са реке. Били су свеже постављени па их је било лако вадити. Муњевито сам са обе руке грабила то камење и сво сручила кроз прозор  куће где је он спавао, а онда сам узела секиру, улетела као муња и запретила му да буде ли још једном пришао на метар биће мртав. Отишла сам у милицију, испричала шта је било и потом смо се развели.

Са те стране сам после била мирна. Синови су ми били главна преокупација. Дању сам радила у шивари, а ноћу шила госпођама комплете за забаве, завесе за кућу, крпила, скраћивала, сузавала  коме је шта требало. Била сам млада и имала сам снаге.

Не постоје лаке године. Људи се заваравају. Некад се лакше зарађује, али наиђе болест. Некад имаш пара али нема да се купи оно што ти треба. Некад гледаш у излог, све се шарени, свега си жељан, ал не смеш да допустиш да због тренутне жеље останеш без пара за основно.“

А синови посебни, као и мајка, другачији од осталих. А то кошта. Међу првима у гимназији почели да носе дуге косе и излизане фармерке, на сваком родитељском само се о њима прича. Каже:“ А ја знам своје синове, верујем у њихове таленте, пратим шта раде, са ким се друже, контролишем, тражим да уче јер знам да је важно, питам разредног: „Па добро, ја не чух ништа о оценама и владању, само причамо о моди. Какви су ђаци моји синови? Јесу ли они неваспитани?“

Смејем се до суза док Олга прича. Замишљам је онако високу, Мокрогорку  прелепог лица, са гривом од косе,  још у тридесетим, како се одважно хвата у коштац са предрасудама.

„Знала сам да нису за ову средину и да ће моји синови отићи далеко. Не може овде лако да се опстане ако ниси климоглавац. А мене ако ишта живцира, живцирају ме улизице. Улизице за оцену, за посао, положај...Само сам им говорила да ако оће да будем поносна на њих, буду своји, да мисле својом главом,“

Питам је како је сама успела да два сина изведе на пут и да оба постану успешни и познати. На њен одговор сам се се тек смејала. Рекла је: „Шта како? Тукла  сам ја то гајтаном од пегле!“

Фасцинантна је њена прича о томе како се  сама, без школе и знања страног језика нашла у Белгији на додели награде свом старијем сину и како је тај тренутак, изненађење сина који угледа мајку у конгресној дворани  био раван удару грома. Она је само имала позивницу  коју јој је син поштом послао да мајка види и да чува (све мајке чувају), не размишљајући да ће Олга „запуцати“ у Белгију и стићи на време где је наумила. „Срце зна пут“ – смеје се Олга. После је одлазила код сина, намера је била да бар зиме проводи Белгији, али никако није успевала да издржи до краја. Каже: „Брину тамо сви о мени, нема нешто што бих пожелела а да ми не приуште, обиграва оно помоћно особље, не дају ми чашу воде сама да узмем, а ја се нервирам, оћу нешто да радим, недостаје ми моја башта, животиње, мој распоред, мој ритам, мој живот, ово небо, поглед са мог прозора....“

Распричала се Олга, ручак се хлади, она би да принесе кашику, ал одустане јер се сети још нечега што жели да каже, ја је гледам и  у себи понављам да је диван Бог кад ми је дао овакав дан.

Сите некако обе, ал не од ручка колико од лепоте дружења, пређосмо на питу од бундеве. Узе Олга парче пите, окреће га и загледа, светлуцају кристали шећера на сунцу које баца последње зраке тог поподнева кроз прозор и каже: „Сад коју о љубави да кажем. Без љубави живот је ништа! Када сам се развела, мислила сам да никад нећу наћи некога са ким бих могла поделити живот на начин како замишљам и тражим. А није то ништа много. Кад би мушкарцисамо мало застали и размислили шта женама треба, све би жене биле срећне, не би ни једна патила. Али, они не размишљају!

Елем, у мојим касним годинама,  срела сам љубав и остварила је. Све до његове смрти..“.Застала је, у углу ока сам видела надолазећу сузу, ал не даде јој Олга! Настави: „ У тој љубави сам се осећала безбрижно. Не у економском смислу, ја сам наставила да радим и стварам, али безбрижно у смислу да знам да је ту за мене, да неће наћи изговоре кад ми нешто треба, да ми не приговара, да ме прихвати овакву каква јесам. Да ме не котролише, не уходи....јооој ништа горе нема од тога! Па сунце ти јарко, може ли ико ишта твоје да узме ако ти припада?

Некако смо се препознали.То нема везе са годинама.

Знаш та је занимљиво.?Безброј пута, ја подигнем слушалицу да њега зовнем, или он мене, а ово друго то исто кренуло, па телефон није ни звонио, а ми почнемо причу. Ал, у оно времевеликих поплава, само одједном се разболе и све се брзо заврши...ето.. А ја и сад, док  чувам козе, видим га како долази бедемом. Није наметао никаква своја решења у нашем односу, само ми је говорио да се што се посла око животиња и баште тиче растеретим, да није иста снага у свим раздобљима живота. Ту сам ја, ослони се на мене, не могу да поднесем да се мучиш, говорио је. Е, ако то није љубав, ја не знам онда шта је....“

Неке приче морају да прођу судбину грожђа.

Зрело, пуно искуства, киша али и сунца, ово „грожђе“ сам ставила у сећање, да се Олгине животне епизоде  распукну. Моја потреба да се нађе у причи била је „квасац“ уз чију ће помоћ шећер из шире почети да се претвара у алкохол.

Ферментацију и претакање вина остављам уреднику.

Можда ме обрадује да је време за дегустацију.

У мислима ћемо се насмешити једни другима, куцнути чаше и шапатом рећи: ЖИВЕЛИ!

Октобар, 2023 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: