О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Разговори


„ДНЕВНЕ ДОЗЕ ПРОСЕЧНОГ СРБЕНДЕ” ВОДЕ МЛАДЕ У ПОТПУНИ ЋОРСОКАК

Млади српски писац Небојша Крљар од 2016. живи у САД, а приход од свог хваљеног романа "Златни крст" наменио је у добротворне сврхе.
Тешко се пише на празан стомак, а још теже под константним притиском и неправдом. Не кажем да сам био гладан, стварао сам довољно уз подршку родитеља да “саставим крајеве”. За неког ко је био потпуно аполитичан, практично нема места у држави Србији. Да се разумемо, ја волим Србију, али та Србија тренутно не воли ни сама себе. Шта ја онда могу очекивати? Овако у разговору за портал “Наши у свету” говори Небојша Крљар, млади српски писац који од 2016. живи и ради у Америци.Његов први и веома хваљени роман “Златни крст” изашао је крајем 2018. године, а аутор је приход наменио у добротворне сврхе. Приход од продаје на америчком тлу намењен је за црквену школу Свети Симеон Мироточиви у северном Мајамију, а у Србији завршним радовима на цркви Светог Саве у Грачацу, општина Врњачка Бања.
x Књига Златни крст је изазвала велико интересовање.
-Искрен да будем, веома сам задовољан интересовањем за књигу. Почело је од мојих пријатеља и родбине на самом почетку, а онда, једна, друга препорука… Последње две-три недеље добио сам неколико изузетних писама подршке од потпуно непознатих људи, који су на овај или онај начин за време празника дошли до моје књиге. Као младом аутору, такве ствари су ми изузетно важне, мотивишу ме за будући рад, али и усмеравају и терају на одређени опрез где су уочени пропусти. Књигу, сем што је мој првенац, не сматрам посебном. Надам се да ће бар неком од мојих читалаца бити посебна, омиљена. Није да пишем због других, али свакако не пишем само за себе. Оно што привлачи читаоце је радња пуна неочекиваних обрта, али и специфичан поглед на животе ликова и изборе које праве. Фикција у фикцији и трагање за одговорима у најмрачнијим сновима на сваки одговор нам даје још једно, ако не и више питања. Снађени и неснађени у простору, (не)времену и (не)приликама добили су свој простор на страницама “Златног крста” и свој део животног теста одрадили углавном на себи својствен начин.
x Приход од продаје намењен је у добротоворне сврхе.
– Нити живим, нити планирам да живим од писања. Пишем зато што волим, а пишем само кад сматрам да је вредно читања. Мада, идеју да моје писање може заправо помоћи неком преписао сам од мог пријатеља Илије Шауле. Он већ пар година подиже средства за школовање младих талената са његовог родног Кордуна. У мом случају, одабир где и коме помоћи је био прилично једноставан. Иако “Златни крст” нема практично никаквих религијских основа, ја сам идеју за дело добио на дан постављања једног таквог крста на цркви Светог Саве у Грачацу. У том селу сам одрастао и завршио основну школу. Веровање, пост и редован одлазак у цркву је била, слободно се може рећи, рутина моје породице. Пошто црква доживљава потпуни препород у претходних неколико година, осетио сам потребу да и сам допринесем на неки начин. Идеја се допала оцу Милану, па само кренули у реализацију. Пошто сам дипломирани учитељ по струци, следећи одабир је постала црквена школица у Северном Мајамију. До сада само имали један догађај на коме смо подизали средства, а ускоро ће уследити и прва званична промоција. Школица је практично у настајању, послује са ограниченим, не тако високим буџетом, па је природно помоћи.
x Почели сте да пишете у Србији, а сада живите у САД. Зашто један писац, који је имао добар почетак у отаџбини, одлучи да се одсели?
– Одговор на ово питање бих најрадије прескочио. Тешко се пише на празан стомак, а још теже под константним притиском и неправдом. Не кажем да сам био гладан, стварао сам довољно уз подршку родитеља да “саставим крајеве”. За неког ко је био потпуно аполитичан, практично нема места у држави Србији. Преко главе ми је било “напредних” страначких запошљавања, унапређења, лажних доктора, малих и великих. Кад кажу да је мала граница између генија и лудака, ја бих рекао да је још мања између бајковите земље снова и стања потпуног апсурда. Да се разумемо, ја волим Србију, али та Србија тренутно не воли ни сама себе. Шта ја онда могу очекивати?
x Да ли је САД Ваша коначна адреса и да ли ту успевате да се бавите писањем?
– Желео бих да Сједињене Америчке Државе буду моје дугорочно решење. Доста је непознатих чинилаца у једначини живота који тренутно водим, тако да је планирање даље од две-три године (под условом да здравље служи) изузетно тешко. Доста дуго сам се, такорећи тражио, како на пословном, тако и на приватном плану. Имао сам пуно среће да врло брзо упознам једну изузетну особу. Након само неколико месеци нашег заједничком живота, она је постала моја супруга, а затим и мајка наше прелепе девојчице. Од како сам постао родитељ, време које преостаје за читање и писање је поприлично смањено. Свакодневно записујем идеје, различита размишљања и надам се, кад дође време за неко ново дело, све ове црте, скице, накарадне жврљотине ће се склопити као слагалица и дати себи сврху и жељену форму.
x Колико Вам је писање помогло да пребродите одлазак из Србије?
– Одлазак сам преболео радом и великом жељом за доказивањем у потпуно новој средини. Културолошка разлика је изузетно велика и живљење уз пароле “Дневне дозе просечног Србенде” води младе у потпуни ћорсокак. Америка остварује снове, али није довољно само сањати. Што се писања са “ове” стране океана тиче, сматрам да ми више доприноси повратку него ишта друго.
x Какву подршку и помоћ може да добије или где да потажи млади српски писац у Америци?
– Сједињене Америчке Државе су познате по томе што се практично ништа не добија тек тако, али се велике ствари могу постићи, заслужити посвећеношћу, трудом и преданим радом. Развој стваралаштва младих аутора има несагледиве могућности, уколико пишете на енглеском језику. Да то не буде непремостива препрека за оне који се служе вештије српским, најзаслужнији је један господин, писац из Вест Честера, Пенсилванија. Илија Шаула, кога сам већ раније помињао у тексту у великој мери помаже младим ствараоцима да дођу до својег првог штампаног издања. Преко Књижевне радионице “Кордун” и у сарадњи са београдском, издавачком кућом “Алма”, Илија је до сада директно помогао штампи и издавању великог броја наслова, међу којима је и “Златни крст”. Верујем да Илија има своје снове, али изванредно остварује снове младих писаца из Србије и дијаспоре.
x Кажу да Ваше време тек долази, да ли радите на неком новом делу? Хоће ли можда одлазак бити тема за неки нови роман?
– Тренутно радим на нечему сасвим другачијем и нема више никаквих одлазака. У “Златном крсту” сви су некуда отишли, а нико се није вратио из различитих разлога. Шта знам, можда је време, бар за почетак да пишем о повратку. Доста читалаца ми се пожалило да су пустили по коју сузу читајући “Златни крст”. Та суза је заправо само показатељ да су живи, душом отворени и чисти, а “Златни крст” такве никада не напушта.

Биографија
Небојша Крљар рођен је 1991. у Краљеву. Основну школу “Бранко Радичевић” завршио у селу Грачац, похађао је средњу Економску школу у Краљеву, а основне академске студије и звање дипломирани учитељ стекао у Јагодини на Факултету педагошких наука (некад Педагошки факултет Јагодина), јуна 2015. године. Од маја 2016. живи и ради у САД. Писањем се бави од треће године основних академских студија када је постао део литерарне секције факултета. У сарадњи са издавачком кућом “Алма” из Београда и књижевном радионицом “Кордун” из Вест Честера, Пенсилванија, издаје свој први роман „Златни крст“ крајем 2018. године. Кратке приче „Зашто?“ и „Герионов симонист“ ушле су у књигу „Антологија литерарних радова ученика и студената-од Учитељске школе до Факултета педагошких наука“ објављене децембра 2018. године. Тренутно ради на прикупљању материјала за нову књигу, али и подизању средстава за црквену школу Свети Симеон Мироточиви у северном Мајамију. Приход од продаје романа “Златни крст” на америчком тржишту иде поменутој школи, док приход од продаје у Србији је намењен завршним радовима на цркви Светог Саве у Грачацу, општина Врњачка Бања.



Извор: Наши у свету


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"