детаљ слике: КРК Арт дизајн

Најбоље су се улоге раздале

Кад смо били деца –

индијанци и каубоји,

полицајци и лопови –

тражили су нас учитељи и родитељи

у буџацима

и белешкама,

а ми смо пролазили

из руке у руку...

Кад смо били велики,

с устима пуним знања

и крагнама од дивљења,

кад су нас питали,

тепих нам простирали,

у пролазу смо засјали

ослушкујући правила игре...

Само смех смо чули

и спаковали за други пут,

успут задремали

и заборавили

оне што су постали 

неко – новим индијанцима и каубојима.

Кад смо похапсили лопове,

прошла је забава

и сад из прикрајка

вребамо моменат

да украдемо

кад смо били неко.

Белешке са Марса

Унезверени, усхићени,

препредени, покуњени,

на посматрању:

има још много...

Дијагноза:

Никад овако нешто

видели, а буне се,

искачу, падају,

убијају, гмижу

ко бубе.

Не разумем

језик китова,

дубине из којих

излазе мирне

сирене.

И поред свега

опстају: руке

дуге, некад неизмерно 

дуге преко кугле,

а стопе мале,

истрајале

ко хиљаде ситних ексера.

Како исти дан

овде и тамо

другачије траје,

мирише снажније,

моли опсежније?

Осушени примерци

и свежи

истог су укуса:

суза и крви.

Дом за незбринуту децу

Није тачно

да смо сви исти

и није тачно

да смо различити.

Истина је крива,

забијена у недра

и откривена,

наочиглед свима.

И у сваком

један гоблин чепрка

и крати казаљке,

пуши лулу...

И не мари

што груди крче и кашљу

и не верују

да их сан шири...

И да стаје милиметар сумње

у те груди

кô што живи

вечност света.

Није тачно

оно што је тачно,

већ што у смогу преживи

и у милиметру дише.

Где станују чудовишта

Гола као запупеле гране,

гледају ме из дворишта

моја напуштена чељад.

И све су ми, и ништа.

Гладна уста

кренула на бојишта

ињем похабаних кућа,

без имања, без огњишта.

Повлачим их

са папира, из главе, пред људима...

Штуцам

из скровишта

ижврљане лутке

у поткровљу

губе косу и лица.

Зашто си то рекла! –

воде на ауто-путевима

у-петља-на у питања,

што пијем

на празан желудац.

У смрти дана

и паклу ноћи,

док дишем

и пребирам старе ствари,

дишу ми за вратом

безбојне птице с прозора.

Грле ме руке

свих мојих предака.

Кад смо се спојиле

нека ја издалека

и ова коју тврдим да познајем,

излетела су нова лица

из крошњи

без тела.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: