 | Соња Мрачевић Братић | |
| |
детаљ слике: Krk.art@designe
САВРШЕНСТВО МАЛИХ СТВАРИ
Замисли се некада
Над рајским вртовима природним!
Дјеца зрикаваца
У тамној ноћи шта шапућу?
Кад тишина спусти крила
Над градом уснулим
Повукавши твоје постојање
У тајанства модрила несвјесног
Шапућу тајну савршенства
Бескраја брушеног космоса!
Тишина од чега је саткана?
Таложе се гараве мисли
У безваздушју плутајућег мука
Разбијајући црнило кошмара
Вјековних чамотних празнина
Попуњавају несношљивом красотом
Начин твога буђења!
Чујеш трепераво дошаптавање безгласја?
Није то обична ријеч!
У њој су сабрани сви свици овога свијета
Мрве тмину фосфорним бљеском
Распршујући авети из уснулог ума
Обасјавају страхове
Укотвене у дланове, стопала, очи...
Лагано, своје малено бивствовање
Свитац претаче у свјетлост!
Научи да су мале ствари
Једина суштина постојања!
ТРАЖЕЊЕ СЕБЕ
Требало је имати
Мало више храбрости
Један мали корак
Уперен ка сунцу
Довољно је било мислима
Призвати звјезду падалицу
Уронивши у њену прашину
Преточити се у простор
Склапам очи...
Уплашена као дијете
Пред пра-небеским платном
Ушушкавам се у наборе старога храста
Ослушкујем шапутање чворноватог дамарања
Упијам сокове његовога битисања
Надајући се буђењу
Пронашавши себе
Утоплини плодове воде
Не изгубљену, већ наново рођену.
ВУЧИЈА ЉУБАВ
Хајде узми ме за руку
Одведи у вучију јазбину
Вук не оставља вучицу
Крик љубави похрани у моју утробу.
Зароби ме у пра-исконски сталактон
Вјечношћу украси моје ледено чело
Дланове у Кајеву игру преплетимо
Останимо овјенчани
У врлетима сталактита.
Попењи на кров небеског свода
Исткај звјездану пољану бескраја
На виличној кости уморној од лутања
Угравирај јастук од пропупалих маслачка
Распрши нас у недодире вјечнога
Пусти да летимо заробљени у бесмртно!
РАЗБИЈАЧ ВРЕМЕНА
Биле су у тој соби неке чудне туге
Таложиле су се годинама
Између моје слузокоже и бијелих зидова
Између твојих подераних погледа
И мојих џепова пуних маховине и вештмерца
Гушили смо се у шољицама
Отужног црнога соца
Гледала сам у то црнило
Не бих ли у њему пронашла
Сјеме прохујале љубави
Из њега је само треперио
Мрак ужареног катрана
Жељела сам да се преобличим у цвијет
Да у томе рађању
Отворим дрхтаве плавичасте усне
Претворивши се у разбијача времена
Да вратим оно зрно мајске кише
Капљицама пошкропим окована срца
Стопивши нас босоноге у вјечности.
ИШЧЕКИВАЊЕ
Зовем се изгладњела вода
У себи носим печате пустоши
Тишину пуну леденога лома
Ромор лутања Сеферисовог мора
Избачена на незнане обале
С уклетога брода
Пијем искре златне икре
Досегнувши јутро
Мрежњаче тек пропупале
Рашивам да упију мјесец
Рђу заборава претачем
У плаветнило неба
Балзамове руке пружам дубоко у себе
Распетљавам свој крвоток
У молитви нијемој
Самоћу режем у сунчеве кришке.
И чекам те...
