детаљ слике: Krk.art@designe

Камени град

У плаветнилу јужног мора, у дубини  заљева, тамо гдје сунце на непрегледној пучини стољећима игра своју чудесну свјетлуцаву игру, смјештена су и свој живот живе два мала  прелијепа отока: један природни, украшен  зеленилом борова, други од бијелог камена,  изграђен људском руком.

Према традицији, одређеног  дана у години,  мјештани су у баркама доносили камење и спуштали га у море. Тако је, с временом, људским трудом и у игри надмудривања с природом, настао  камени бијели оток.

Поглед према отоцима пружа се из древног   града чија је свака кућа споменик једног прошлог времена. Ондје су, у давна времена, живјели поморски капетани. Пловећи свјетским морима, доносили су богатства и скупоцјености  које су уграђивали у прелијепе камене палаче изграђене руком најбољих мајстора тога времена. Унутар зидова и отворених шкура, огледала  се култура и богатство једног времена. Довољно је отворити једну шкрињу прошлих времена, била би пуна прича и легенди.

Једна о од њих управо је везана за та два отока.  За вријеме једнога од ратова који су се на овим просторима стољећима смјењивали, једном страном војнику стигла је наредба пуцати са отока на камени град у којем је живјела његова  дјевојка.

Управо његов плотун прекинуо је њезин млади живот. Повратка није било. Скинуо је војничку униформу, пуцао у себе и сам завршио попут своје вољене. Посљедња жеља му је била бити покопан покрај ње, на отоку с боровима, непосредно уз  црквицу.

Њихова несретна љубав  била је инспирација за пјесму о два отока и двоје  љубавника. Ту сам пјесму, по жељи свог оца, често пјевала. Она је за мене била посебна. Химна краја у којем сам рођена.  И када сам била у друштву људи који су вољели клапску пјесму, ја сам опет изводила своју - о два отока као два ока која сјаје под сунцем.

Камени град је више десетљећа био „ мртав “, али само зналци су осјећали и препознавали његову љепоту и тајновитост његових уских улица и пјаца.

Кроз њега је водио пут  уз море према још једном старом граду који је био већи, насељенији, али,  једнако тако, пун духа и љепоте давних и славних времена. С годинама, и тај мали камени град почео се обнављати. Досељавали су и нови људи. Они који су препознали његову свевременску љепоту и вриједност. Куће и улице добивале су ново рухо. Једна по једна. Тако је  град, мало по мало, поновно оживио. Оживјеле су његове тараце, након дуго времена отворене су шкуре на прозорима. Нови живот улазио је унутра, стари камен засјао је новим сјајем.

Послије дуго времена, једне сам се  вечери нашла ондје. У граду који је у мени будио посебне осјећаје, дозивао мирисе и боје неких времена које сам помно биљежила у споменару свога живота. Познавала сам његове улице од раније, али овај пут  остала сам задивљена његовим новим сјајем.  Шећем уским путем уз море, на отоке се, уз романтичан трептај свијећа на столовима ресторана, пружа величанствен поглед. На површину чудесног плаветнила пада сумрак. Посебан, обојен у милион нијанси и одбљесака. Све је као у бајци.

С трга се чују звуци клапске пјесме који се стапају са љепотом старог звоника, под којим се пјевају пјесме тога краја, како би од заборава отргнули и сачували нашу традицију, баштину и обичаје.

Зеленило палми чије се раскошне крошње огледају на површини мора чистог попут сафира, олеандри .... Сваки кутак дозива посјетитеља, путника намјерника да застане, сједне и ужива у љепоти каменог града, у чаролији мириса мора и соли, у погледу који ништа не може надокнадити. Поглед на чаробне отоке у даљини, од којих ће вам сваки испричати своју причу. Која траје .....

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: