детаљ слике: КРК Арт дизајн

РОМАН У КОЈЕМ ЛЕГЕНДА ПОСТАЈЕ ЖИВОТ

(Роман СаМоРа - Сања Лукић, Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2024.)

Михајло Орловић

Име Сање Лукић већ је добро познато у савременој српској књижевности. Након пет запажених пјесничких књига, пред читаоцима се појављује њен први роман „СаМоРа“, објављен у издању ЕСНАФ-а из Београда. Иако је ријеч о првенцу у прози, роман показује зрелост рукописа и ауторкину способност да пјесничку осјећајност успјешно пренесе у ширу романескну форму.

„СаМоРа“ је роман који истовремено функционише као породична сага, љубавна прича, завичајна хроника и прича прожета митским и духовним насљеђем. Радња је смјештена у свијет у којем се свакодневица природно преплиће са народним вјеровањима, обичајима и симболима, па граница између стварног и митског готово непримјетно нестаје. Управо у том прожимању лежи једна од највећих вриједности романа.

Најснажнији квалитет рукописа јесте атмосфера. Варош у којој се одвија радња није само позорница догађаја него жив организам који памти, посматра и суди својим становницима. Описи јесени, пијаце, празника, рамазана, Васкрса и свакодневних послова нису пука дескрипција него граде свијет који дјелује аутентично и препознатљиво. Завичај није само простор него духовно стање ликова.

У средишту романа налази се СаМора, јунакиња чији је живот одређен трагањем за идентитетом, љубављу и смислом. Њена љубав према Рахиму превазилази оквире класичне љубавне приче и постаје симбол сусрета различитих вјера, култура и судбина. Повезивање Васкрса и Бајрама као празника који постају мост међу људима једно је од најуспјелијих симболичких рјешења романа, јер ауторка без патетике показује да љубав и доброта могу бити снажније од предрасуда и наслијеђених подјела.

Посебну пажњу заслужује композиција романа. Почетна поглавља граде атмосферу, постепено упознају читаоца са свијетом ликова и њиховим унутрашњим немирима, док каснија поглавља доносе све снажније драмске и психолошке врхунце. Откриће да је Мустафа СаМорин отац представља први велики преокрет, али је успјешно припремљено бројним наговјештајима, тако да не дјелује као сензационалистички обрт него као природно разрјешење дуго скриване тајне.

Од тог тренутка роман постепено прелази из реалистичне породичне хронике у простор симболичког и митског. Поглавља „Рахим“, „Тишина“, „Буђење“ и „Близаначки пламен“ носе највећу емоционалну и филозофску снагу. Пожар, тишина, кома, визије и мотив „близаначких душа“ престају бити само појединачни догађаји и постају знакови једне дубље приче о судбини, страдању и духовном преображају.

Ауторка веома увјерљиво користи елементе народног предања. Суђенице, виле, бајалице, број три, вода, ватра, крст, вретено и други симболи нису фолклорни украси него носиоци значења који роману дају препознатљиву митску димензију. У том смислу, роман не гради само причу о једној породици него постепено ствара читав мит о Вароши као простору у којем се живот, историја, вјера и легенда непрестано прожимају.

Посебно су успјели ликови Хаџере и Бисере. Хаџера није једноставно народна исцјелитељка, већ сложена личност која на себи носи морални терет заједнице, док Бисера остаје најљудскији лик романа, тихи чувар породичног памћења и моралне равнотеже. Њена смрт симболично означава крај једног свијета и прелазак романа у завршни, готово есхатолошки слој.

Завршна поглавља, у којима се јављају Јефимија, Бисерина смрт и Рахимов пут у Џеннет, заокружују роман у јединствен митско-религијски циклус. Рођење, љубав, страдање и смрт више нису одвојени животни догађаји, већ дијелови истог духовног круга у којем се испуњава оно што је од почетка било „записано“.

Стил романа је изразито лирски, богат метафорама, симболима и народним језиком. Сања Лукић пише мелодичном реченицом која понекад прелази у поетску прозу. Управо та пјесничка осјећајност представља једну од препознатљивих одлика њеног приповиједања. Ипак, на појединим мјестима описност и лирска размишљања благо успоравају радњу, а поједине емоције додатно се објашњавају и онда када су већ довољно снажно исказане самим догађајима. Већа наративна сажетост у таквим дијеловима још би више појачала драмски ефекат.

Упркос тим мањим примједбама, „СаМоРа“ представља успјешан романескни првенац. Његова највећа вриједност лежи у атмосфери, снажној симболичкој мрежи, досљедно поетизованом приповиједању и увјерљиво изграђеном свијету у којем се завичајна стварност непрестано прожима са митом и духовношћу. То је роман о љубави, припадању, страдању и човјековој потрази за смислом, али и роман који подсјећа да су доброта, разумијевање и љубав често снажнији од граница које намећу поријекло, вјера и вријеме.

Сања Лукић се овим романом потврдила не само као пјесникиња него и као зрела прозна списатељица чији рукопис посједује препознатљив стил и јасну умјетничку визију. „СаМоРа“ је књига која ће привући читаоце који воле романе у којима се стварност и легенда, историја и мит, љубав и судбина стапају у једну снажну и емотивну причу.

Ilustracija: Bogdan Miščević

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: