О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МИЛОВАНОВА МИЛОВАЊА

Разуменка Марковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


МИЛОВАНОВА МИЛОВАЊА


Био је у раним четрдесетим и самопоуздање му је стајало као добро скројено одело. Висок, складне грађе, кретао се ходницима суда кораком ослободиоца. Коса му је била тамна, благо таласаста кроз коју је светлуцао понеки сребрни зрак долазећих година и зачешљана позади. Лице увек избријано, неговано, а иза двери оштрих усана бљештало је зубало као производ уредности прерасле у дисциплину. Наочаре су додавале озбиљност очима предодређеним да слушају и саосећају. Имао је ону врсту привлачности која долази из контроле – прво над собом, па онда и над свему другом.
Одмереног понашања, ретко се шалио и о речима водио рачуна, као о вазама од најфинијег порцелана. Није дозвољавао у комуникацији ни једну пукотину, у коју би, нечије погрешно тумачење могло да се углави и развије аферу. Скуп тих особина га је довео на место првог човека тужилаштва.
У граду се о њему говорило са поштовањем, никада гласно, већ у складу са мирноћом којом је и он професионално и приватно пливао ка својим обалама, трудећи се да никада не упозна високе октаве. Није се хвалио достигнућима, на зиду није висило ниједно признање, једино је на столу била породична слика у фином раму од зеленог бамбусовог лишћа, прожетог златним жилицама. Лепу жену крупних очију, попут Палчице држао је заштитнички рукама, правећи обруч око рамена, а њене су правиле крила за два насмејана малишана.


***

Злостављане жене су у његову канцеларију улазиле тихо и седале на ивицу столице, говориле испрекидано, тражећи зрневље речи које ће коначно морати да поднесу животни млин. Он би их слушао без прекидања. На крају би спуштао наочаре и говорио: „Разумем“. А онда би реченице излетале као птице из кавеза:“ Породица је сложен систем. Свађе се дешавају. Не треба доносити одлуке у афекту. Деца највише трпе.“ Углавном је ту застајао, као да чека да се супа прохлади, пре него што ће почети да је једе. Већина жена се осећала постиђено што је уопште ту, повлачила поступак, дајући још једну шансу насилнику. Због деце. Једна се охрабрила и са врата упитала: „А шта ако се опет понови?“ Одговорио је мирно: „Неће, будите стрпљиви“, нашта је она додала: „Чувена реченица – Нећу више никад.“ Та иста му се појавила са гипсом и огромним црним наочарима од подлива у сред којих су, тамо где су некад биле очи, била два згаришта. Није му дозволила „разумевање“. Са оно мало преостале снаге, чврсто је решила да причу доведе до краја.

***

Тога дана са посла је отишао чим је откуцало три сата. У кухињи је затекао уплакану Ану, како се крвнички рве са теглом киселих краставаца, коју није могла да отвори левом руком, а како јој је гипс на десној руци заробио две трећине шаке, теглу никако није могла да фиксира. Пришао је, узео теглу, отворио, спустио на сто, а пољубац у косу. Угипсану руку, из које су као испод снега провиривали модри, беживотни каћуни прстића, наместио је уз њено тело и прошапутао: „Нећу више никад.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"