детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИЛОВАНОВА МИЛОВАЊА

Био је у раним четрдесетим и самопоуздање му је стајало као добро скројено одело. Висок, складне грађе, кретао се ходницима суда кораком ослободиоца. Коса му је била тамна, благо таласаста кроз коју је светлуцао понеки сребрни зрак долазећих година и зачешљана позади. Лице увек избријано, неговано, а иза двери оштрих усана бљештало је зубало као производ уредности прерасле у дисциплину. Наочаре су додавале озбиљност очима предодређеним да слушају и саосећају. Имао је ону врсту привлачности која долази из контроле – прво над собом, па онда и над свему другом.

Одмереног понашања, ретко се шалио и о речима водио рачуна, као о вазама од најфинијег порцелана. Није дозвољавао у комуникацији ни једну пукотину, у коју би, нечије погрешно тумачење могло да се углави и развије аферу. Скуп тих особина га је довео на место првог човека тужилаштва.

У граду се о њему говорило са поштовањем, никада гласно, већ у складу са мирноћом којом је и он професионално и приватно пливао ка својим обалама, трудећи се да никада не упозна високе октаве. Није се хвалио достигнућима, на зиду није висило ниједно признање, једино је на столу била породична слика у фином раму од зеленог бамбусовог лишћа, прожетог златним жилицама. Лепу жену крупних очију, попут Палчице држао је заштитнички рукама, правећи обруч око рамена, а њене су правиле крила за два насмејана малишана.

***

Злостављане жене су у његову канцеларију улазиле тихо и седале на ивицу столице, говориле испрекидано, тражећи зрневље речи које ће коначно морати да поднесу животни млин. Он би их слушао без прекидања. На крају би спуштао наочаре и говорио: „Разумем“. А онда би реченице излетале као птице из кавеза:“ Породица је сложен систем. Свађе се дешавају. Не треба доносити одлуке у афекту. Деца највише трпе.“ Углавном је ту застајао, као да чека да се супа прохлади, пре него што ће почети да је једе. Већина жена се осећала постиђено што је уопште ту, повлачила поступак, дајући још једну шансу насилнику. Због деце. Једна се охрабрила и са врата упитала: „А шта ако се опет понови?“ Одговорио је мирно: „Неће, будите стрпљиви“, нашта је она додала: „Чувена реченица – Нећу више никад.“ Та иста му се појавила са гипсом и огромним црним наочарима од подлива у сред којих су, тамо где су некад биле очи, била два згаришта. Није му дозволила „разумевање“. Са оно мало преостале снаге, чврсто је решила да причу доведе до краја.

***

Тога дана са посла је отишао чим је откуцало три сата. У кухињи је затекао уплакану Ану, како се крвнички рве са теглом киселих краставаца, коју није могла да отвори левом руком, а како јој је гипс на десној руци заробио две трећине шаке, теглу никако није могла да фиксира. Пришао је, узео теглу, отворио, спустио на сто, а пољубац у косу. Угипсану руку, из које су као испод снега провиривали модри, беживотни каћуни прстића, наместио је уз њено тело и прошапутао: „Нећу више никад.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: