ПОВРАТАК У НОРМАЛУ

Наша једина жеља је била да живимо

као сав нормалан свијет.

Чак и након што смо се увјерили

да тако нешто више не постоји.

Испрва је то била само тиха чежња:

упијала се у нашу душу као што је

весели жамор из кућа преко пута,

звецкање чаша и есцајга,

испуњавао наше самотне вечери.

Затим је настала помама,

душа је била незасита, жудила је

да надокнади све пропуштено;

немилосрдно газећи оне који

су показали било какав знак

малодушности, сумње или опреза.

А онда је наступило лудило,

душа је постала разуздана,

срљала је у сваку замку привида;

помахнитала баханткиња

која тражи освету

за ране неузвраћене љубави.

ШКОЛСКИ АУТОБУС

Попут великих жутих кутија,

поредани на терминалу школски аутобуси

у ноћној смјени, чекали су да их развезу

којекуда по граду. Центри за новодошле

су били попуњени па су завршили у неком

малом хотелу на злогласном Рексдејлу,

али они то тада нису знали.

Свеједно, и ту су ноћ пробдјели гледајући

како им машу бескрајни низови промрзлих прстију

који висе са неког сабласног штрика

тик испред њиховог прозора,

баш као што су очеве руке остале

иза црног стакла тамо далеко,

на станици у Београду,

кад је њихов аутобус испловио са перона

и отиснуо се на пучину Панонског мора.

Већ сутрадан су видјели да њихова соба

гледа на паркинг неког аутосервиса,

који је по тадашњој моди био декорисан

тракама од алу-фолије са ресама,

попут оних за новогодишње јелке, само

јаче, да боље шуште на вјетру.

А школски аутобуси – њихова симболика

је била само нус-производ једног

екстремно ефикасног система.

НЕОБИЧНИ СЛУЧАЈ ПРУСТА И БИЛИЈА

за Ану Карсон

‘Потребно је село да се подигне дијете

зато смо почели говорити.’

Ми смо повели нашу дјецу на пут

у љепшу будућност, заморно и бесконачно

путовање; подношљиво једино као

геометријска апстракција – велика коцка

од 9 до 5, компјутерска манипулација равни

у којима се прошлост и садашњост

наизмјенично удаљавају и приближавају

а стварност је игра њихових сјена.

I

Вријеме и простор се не могу раздвојити –

ако те убиједе да није тако, значи – превеслали су те.

‘Ле темпс перду’ – потрага за изгубљеним временом

је само чежња за одређеним мјестом у времену;

љета са Прустом. Моји старци су га склонили кад је

због недостатка горива порасла потражња за књигама,

Јер ‘Сагорјевање је принцип који се крије

иза сваког артефакта.’

II

Драги Марсел, довукла сам га у Торонто

умотаног само у танко платно сјећања.

Сад заједно са Милошем, многим Херманима,

Фјодором и Светим Елиотом сједи у крилу Билија,

ормарића за књиге. Маде ин Икеа.

Послије година протеста и ја сам

коначно прихватила вјешти дизајн

компаније која је наше узвишене идеале

слободе и демократије, као и наше шуме,

прерадила у фино упаковане табле иверице.

И јефтин ручак приде.

Били сјеверњак, тако утегнут и праволинијски,

скоро дводимензионалан, просто одузима тежину

овим томовима са тешким ћириличним словима.

III

Не могу се отети помисли да би Пруст

од нас могао начинити спојене посуде,

кад би вријеме било у течном стању.

ЛАНЦИ

Масивни системи држе наш свијет на мјесту.

Систем ланаца који може да превози, пребацује

и преноси; систем који постаје глобалан

као ланци набавке, постаје крхак

као ланац прехране и фрагментисан као ланац мисли.

Никаква трансформација ипак не може

промијенити својство ланца да везује,

да заробљава, и контролише моћ

која стално расте и усложњава се.

Нема јасног научног доказа

који би ЕХС успоставио као препознатљиву

медицинску дијагнозу,

јер још увијек је мистерија шта је и гдје је

окидач који покреће невидљиве ланце

који своје жртве одвлаче у мизерију симптома.

Зато се чини да је то само још један акроним

за процес природне деградације,

док ми све дубље урањамо у дигитално море,

у очајничкој потрази за спасом.

Иако је то трансакција без додира,

ухваћени смо крвавих руку и са главобољом.

Јер сви смо у истом чамцу који тоне,

као слика у огледалу – ми испред екрана,

наша дјеца и бебе такође,

купамо се у плавом свјетлу

магнетних поља која пулсирају

са кобалтних плажа гдје се сјенке

савијају над језерцима у отвореном копу,

гдје и њихова дјеца испиру муљ, а бебе

се играју у њему.

Да ли се овај посао квалификује као нешто

што радиш да би преживио, иако те убија?

X

Ланци карбохидрата су разбијени

на просте шећере који су гориво за мишиће,

али они више не могу да расту

од отпада и пунила која су остала у храни

кад су сви вриједни састојци

извучени, дехидрирани и упаковани

за продају по већој цијени.

Једино се још можемо надати

да је наш дигестивни тракт

задржао мудрост коју смо ми изгубили,

да може наћи карику која недостаје

у скромном гомољу кромпира –

биљке која је увијек кадра

да испуни свој потенцијал,

и промијени свијет.

Да ли је то још увијек храна иако нас трује?

МЕЛАНХОЛИЈА ИЛИ ОДСУТНОСТ КОЈА ЈЕ ПРИСУТНА СВУДА

Док спремаш флашицу за своју бебу

мајка ти говори да је твој отац депресиван.

Сезонска меланхолија, помислиш примијетивши

да је снијег поново почео да пада;

четврти пут ове недјеље, сваки пут

додајући по неколико инча бијелог.

Али пазиш гдје гледаш и шта говориш

да не испровоцираш мајчин монолог

о томе како трешње већ цвјетају

у твојој старој домовини,

иза куће твога дједа која је сад

напуштена.

Онда се јарко црвене бобе распу

по твоме сјећању, да би их

само неколико секунди касније

бака вјешто сакупила у неодољивом

мирису колача који је прожео

дуга љета твоје младости,

која би се увијек завршила твојим

контемплацијама о југу,

како је красан али се лако квари.

Мада тешко је рећи како сваки

од тих појмова утиче на друга два,

али нема сумње, постоји јака веза

због јединствене геометрије троугла,

и његове мање или више видљиве ригидности.

И нелагодна мисао ти пролети главом

увидјевши да постоји аналогија у којој

снијег цементира сјевер у исто

тако нелагодном комфору.

Ипак, људи стално мигрирају

на сјевер, у потаји се надајући да неће

постати његови заточеници.

Зато је тешко продати дедину кућу

усред једне другачије миграције

која се управо одиграва.

А кућа је обавеза, терет успомена.

Зато и ова рефлексија меандрира у бесконачност

заобилазећи болна мјеста, покушавајући да схвати

све те растанке, све то богохулно трговање

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: