|
|
|
 | Јасминка Демин | |
| |
ПОВРАТАК У НОРМАЛУ
Наша једина жеља је била да живимокао сав нормалан свијет.Чак и након што смо се увјерилида тако нешто више не постоји.
Испрва је то била само тиха чежња:упијала се у нашу душу као што јевесели жамор из кућа преко пута,звецкање чаша и есцајга,испуњавао наше самотне вечери.
Затим је настала помама,душа је била незасита, жудила једа надокнади све пропуштено;немилосрдно газећи оне којису показали било какав знакмалодушности, сумње или опреза.
А онда је наступило лудило,душа је постала разуздана,срљала је у сваку замку привида;помахнитала баханткињакоја тражи осветуза ране неузвраћене љубави.
ШКОЛСКИ АУТОБУС
Попут великих жутих кутија,поредани на терминалу школски аутобусиу ноћној смјени, чекали су да их развезукојекуда по граду. Центри за новодошлесу били попуњени па су завршили у некоммалом хотелу на злогласном Рексдејлу,али они то тада нису знали.Свеједно, и ту су ноћ пробдјели гледајућикако им машу бескрајни низови промрзлих прстијукоји висе са неког сабласног штрикатик испред њиховог прозора,баш као што су очеве руке осталеиза црног стакла тамо далеко,на станици у Београду,кад је њихов аутобус испловио са перонаи отиснуо се на пучину Панонског мора.
Већ сутрадан су видјели да њихова собагледа на паркинг неког аутосервиса,који је по тадашњој моди био декорисантракама од алу-фолије са ресама,попут оних за новогодишње јелке, самојаче, да боље шуште на вјетру.
А школски аутобуси – њихова симболикаје била само нус-производ једногекстремно ефикасног система.
НЕОБИЧНИ СЛУЧАЈ ПРУСТА И БИЛИЈАза Ану Карсон
‘Потребно је село да се подигне дијетезато смо почели говорити.’Ми смо повели нашу дјецу на путу љепшу будућност, заморно и бесконачнопутовање; подношљиво једино каогеометријска апстракција – велика коцкаод 9 до 5, компјутерска манипулација равниу којима се прошлост и садашњостнаизмјенично удаљавају и приближавајуа стварност је игра њихових сјена.
I
Вријеме и простор се не могу раздвојити –ако те убиједе да није тако, значи – превеслали су те.‘Ле темпс перду’ – потрага за изгубљеним временомје само чежња за одређеним мјестом у времену;љета са Прустом. Моји старци су га склонили кад језбог недостатка горива порасла потражња за књигама,Јер ‘Сагорјевање је принцип који се кријеиза сваког артефакта.’
II
Драги Марсел, довукла сам га у Торонтоумотаног само у танко платно сјећања.Сад заједно са Милошем, многим Херманима,Фјодором и Светим Елиотом сједи у крилу Билија,ормарића за књиге. Маде ин Икеа.Послије година протеста и ја самконачно прихватила вјешти дизајнкомпаније која је наше узвишене идеалеслободе и демократије, као и наше шуме,прерадила у фино упаковане табле иверице.И јефтин ручак приде.Били сјеверњак, тако утегнут и праволинијски,скоро дводимензионалан, просто одузима тежинуовим томовима са тешким ћириличним словима.
III
Не могу се отети помисли да би Прустод нас могао начинити спојене посуде,кад би вријеме било у течном стању.
ЛАНЦИ
Масивни системи држе наш свијет на мјесту.Систем ланаца који може да превози, пребацујеи преноси; систем који постаје глобаланкао ланци набавке, постаје крхаккао ланац прехране и фрагментисан као ланац мисли.Никаква трансформација ипак не можепромијенити својство ланца да везује,да заробљава, и контролише моћкоја стално расте и усложњава се.
Нема јасног научног доказакоји би ЕХС успоставио као препознатљивумедицинску дијагнозу,јер још увијек је мистерија шта је и гдје јеокидач који покреће невидљиве ланцекоји своје жртве одвлаче у мизерију симптома.Зато се чини да је то само још један акронимза процес природне деградације,док ми све дубље урањамо у дигитално море,у очајничкој потрази за спасом.Иако је то трансакција без додира,ухваћени смо крвавих руку и са главобољом.Јер сви смо у истом чамцу који тоне,као слика у огледалу – ми испред екрана,наша дјеца и бебе такође,купамо се у плавом свјетлумагнетних поља која пулсирајуса кобалтних плажа гдје се сјенкесавијају над језерцима у отвореном копу,гдје и њихова дјеца испиру муљ, а бебесе играју у њему.
Да ли се овај посао квалификује као нештошто радиш да би преживио, иако те убија?
X
Ланци карбохидрата су разбијенина просте шећере који су гориво за мишиће,али они више не могу да растуод отпада и пунила која су остала у храникад су сви вриједни састојциизвучени, дехидрирани и упакованиза продају по већој цијени.
Једино се још можемо надатида је наш дигестивни трактзадржао мудрост коју смо ми изгубили,да може наћи карику која недостајеу скромном гомољу кромпира –биљке која је увијек кадрада испуни свој потенцијал,и промијени свијет.
Да ли је то још увијек храна иако нас трује?
МЕЛАНХОЛИЈА ИЛИ ОДСУТНОСТ КОЈА ЈЕ ПРИСУТНА СВУДА
Док спремаш флашицу за своју бебумајка ти говори да је твој отац депресиван.Сезонска меланхолија, помислиш примијетившида је снијег поново почео да пада;четврти пут ове недјеље, сваки путдодајући по неколико инча бијелог.Али пазиш гдје гледаш и шта говоришда не испровоцираш мајчин монолого томе како трешње већ цвјетајуу твојој старој домовини,иза куће твога дједа која је саднапуштена.
Онда се јарко црвене бобе распупо твоме сјећању, да би ихсамо неколико секунди каснијебака вјешто сакупила у неодољивоммирису колача који је прожеодуга љета твоје младости,која би се увијек завршила твојимконтемплацијама о југу,како је красан али се лако квари.Мада тешко је рећи како свакиод тих појмова утиче на друга два,али нема сумње, постоји јака везазбог јединствене геометрије троугла,и његове мање или више видљиве ригидности.И нелагодна мисао ти пролети главомувидјевши да постоји аналогија у којојснијег цементира сјевер у истотако нелагодном комфору.
Ипак, људи стално мигрирајуна сјевер, у потаји се надајући да нећепостати његови заточеници.Зато је тешко продати дедину кућуусред једне другачије миграцијекоја се управо одиграва.
А кућа је обавеза, терет успомена.Зато и ова рефлексија меандрира у бесконачност
заобилазећи болна мјеста, покушавајући да схватисве те растанке, све то богохулно трговање
|