О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


КАД ЈЕ ЗИД ПАО

Јасминка Демин


ПОВРАТАК У НОРМАЛУ


Наша једина жеља је била да живимо
као сав нормалан свијет.
Чак и након што смо се увјерили
да тако нешто више не постоји.


Испрва је то била само тиха чежња:
упијала се у нашу душу као што је
весели жамор из кућа преко пута,
звецкање чаша и есцајга,
испуњавао наше самотне вечери.


Затим је настала помама,
душа је била незасита, жудила је
да надокнади све пропуштено;
немилосрдно газећи оне који
су показали било какав знак
малодушности, сумње или опреза.


А онда је наступило лудило,
душа је постала разуздана,
срљала је у сваку замку привида;
помахнитала баханткиња
која тражи освету
за ране неузвраћене љубави.



 

 

ШКОЛСКИ АУТОБУС


Попут великих жутих кутија,
поредани на терминалу школски аутобуси
у ноћној смјени, чекали су да их развезу
којекуда по граду. Центри за новодошле
су били попуњени па су завршили у неком
малом хотелу на злогласном Рексдејлу,
али они то тада нису знали.
Свеједно, и ту су ноћ пробдјели гледајући
како им машу бескрајни низови промрзлих прстију
који висе са неког сабласног штрика
тик испред њиховог прозора,
баш као што су очеве руке остале
иза црног стакла тамо далеко,
на станици у Београду,
кад је њихов аутобус испловио са перона
и отиснуо се на пучину Панонског мора.


Већ сутрадан су видјели да њихова соба
гледа на паркинг неког аутосервиса,
који је по тадашњој моди био декорисан
тракама од алу-фолије са ресама,
попут оних за новогодишње јелке, само
јаче, да боље шуште на вјетру.


А школски аутобуси – њихова симболика
је била само нус-производ једног
екстремно ефикасног система.




НЕОБИЧНИ СЛУЧАЈ ПРУСТА И БИЛИЈА

за Ану Карсон


‘Потребно је село да се подигне дијете
зато смо почели говорити.’
Ми смо повели нашу дјецу на пут
у љепшу будућност, заморно и бесконачно
путовање; подношљиво једино као
геометријска апстракција – велика коцка
од 9 до 5, компјутерска манипулација равни
у којима се прошлост и садашњост
наизмјенично удаљавају и приближавају
а стварност је игра њихових сјена.


I


Вријеме и простор се не могу раздвојити –
ако те убиједе да није тако, значи – превеслали су те.
‘Ле темпс перду’ – потрага за изгубљеним временом
је само чежња за одређеним мјестом у времену;
љета са Прустом. Моји старци су га склонили кад је
због недостатка горива порасла потражња за књигама,
Јер ‘Сагорјевање је принцип који се крије
иза сваког артефакта.’


II


Драги Марсел, довукла сам га у Торонто
умотаног само у танко платно сјећања.
Сад заједно са Милошем, многим Херманима,
Фјодором и Светим Елиотом сједи у крилу Билија,
ормарића за књиге. Маде ин Икеа.
Послије година протеста и ја сам
коначно прихватила вјешти дизајн
компаније која је наше узвишене идеале
слободе и демократије, као и наше шуме,
прерадила у фино упаковане табле иверице.
И јефтин ручак приде.
Били сјеверњак, тако утегнут и праволинијски,
скоро дводимензионалан, просто одузима тежину
овим томовима са тешким ћириличним словима.


III


Не могу се отети помисли да би Пруст
од нас могао начинити спојене посуде,
кад би вријеме било у течном стању.



 
 

ЛАНЦИ


Масивни системи држе наш свијет на мјесту.
Систем ланаца који може да превози, пребацује
и преноси; систем који постаје глобалан
као ланци набавке, постаје крхак
као ланац прехране и фрагментисан као ланац мисли.
Никаква трансформација ипак не може
промијенити својство ланца да везује,
да заробљава, и контролише моћ
која стално расте и усложњава се.


Нема јасног научног доказа
који би ЕХС успоставио као препознатљиву
медицинску дијагнозу,
јер још увијек је мистерија шта је и гдје је
окидач који покреће невидљиве ланце
који своје жртве одвлаче у мизерију симптома.
Зато се чини да је то само још један акроним
за процес природне деградације,
док ми све дубље урањамо у дигитално море,
у очајничкој потрази за спасом.
Иако је то трансакција без додира,
ухваћени смо крвавих руку и са главобољом.
Јер сви смо у истом чамцу који тоне,
као слика у огледалу – ми испред екрана,
наша дјеца и бебе такође,
купамо се у плавом свјетлу
магнетних поља која пулсирају
са кобалтних плажа гдје се сјенке
савијају над језерцима у отвореном копу,
гдје и њихова дјеца испиру муљ, а бебе
се играју у њему.


Да ли се овај посао квалификује као нешто
што радиш да би преживио, иако те убија?


X


Ланци карбохидрата су разбијени
на просте шећере који су гориво за мишиће,
али они више не могу да расту
од отпада и пунила која су остала у храни
кад су сви вриједни састојци
извучени, дехидрирани и упаковани
за продају по већој цијени.


Једино се још можемо надати
да је наш дигестивни тракт
задржао мудрост коју смо ми изгубили,
да може наћи карику која недостаје
у скромном гомољу кромпира –
биљке која је увијек кадра
да испуни свој потенцијал,
и промијени свијет.


Да ли је то још увијек храна иако нас трује?



 

 

МЕЛАНХОЛИЈА ИЛИ ОДСУТНОСТ КОЈА ЈЕ ПРИСУТНА СВУДА


Док спремаш флашицу за своју бебу
мајка ти говори да је твој отац депресиван.
Сезонска меланхолија, помислиш примијетивши
да је снијег поново почео да пада;
четврти пут ове недјеље, сваки пут
додајући по неколико инча бијелог.
Али пазиш гдје гледаш и шта говориш
да не испровоцираш мајчин монолог
о томе како трешње већ цвјетају
у твојој старој домовини,
иза куће твога дједа која је сад
напуштена.


Онда се јарко црвене бобе распу
по твоме сјећању, да би их
само неколико секунди касније
бака вјешто сакупила у неодољивом
мирису колача који је прожео
дуга љета твоје младости,
која би се увијек завршила твојим
контемплацијама о југу,
како је красан али се лако квари.
Мада тешко је рећи како сваки
од тих појмова утиче на друга два,
али нема сумње, постоји јака веза
због јединствене геометрије троугла,
и његове мање или више видљиве ригидности.
И нелагодна мисао ти пролети главом
увидјевши да постоји аналогија у којој
снијег цементира сјевер у исто
тако нелагодном комфору.


Ипак, људи стално мигрирају
на сјевер, у потаји се надајући да неће
постати његови заточеници.
Зато је тешко продати дедину кућу
усред једне другачије миграције
која се управо одиграва.


А кућа је обавеза, терет успомена.
Зато и ова рефлексија меандрира у бесконачност


заобилазећи болна мјеста, покушавајући да схвати
све те растанке, све то богохулно трговање





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"