детаљ слике: Krk.art@designe

Остављена кожа

На рубу шуме, под коријењем старог храста, налазила се рупа. Испред улаза вјетар је свако прољеће разносио прозирне коже.

Ријетко је излазила даље од камена на којем се гријала под јутарњим сунцем.

Тог дана пред рупом застала је ситна сјена.

Није прилазио.

Чекао је.

„Хајде, помоћи ћу ти. Нисам ти непријатељ.

Подигла је главу.

„Ма каква ја...“

„Али помажеш и другима. Дозволи да се и теби једном помогне.“

Сунце је више пута прешло преко камена. Први пут остао је под храстом. Други пут стао је уз камен. Трећи је сједио на самом улазу.

Једном је подигао танку, одбачену кожу. Провукао је кроз прсте као свилу.

„Нисам знао да нешто што се одбаци може бити овако лијепо.“

Шутјела је.

„Волим твоју кожу. Волим што се увијек обновиш.“

Спустио је кожу. Дуго је гледао.

Затим јој је пољубио чело.

Када се поново појавио, поглед му је прошао преко ње као преко камена.

„Луда си“

У крошњи је пукла суха гранчица.

Прошло је неко вријеме, зазвонио јој  је мобител. На екрану: НЕПОЗНАТ БРОЈ.

Јавила се.

„Да ли сте то Ви Адриана?“

„Не. Вјероватно Вам је остао контакт старог власника. Скоро сам купила број.

„Ако сретнете старог власника, кажите му да сам добио пријаву на њено змијско понашање.

Угодна ноћ.“

„Жао ми је. Заиста не знам о коме се ради.

Хвала, такођер.“

„Мислим..ако се сасвим случајно мимоиђете у змијској рупи ... кажите јој.“

„Брз опоравак, господине.“

„О, па Ви сте змијо.“

„Драги мишу не плаши се. Сита сам.“

„'ебо те миш.“

С друге стране остао је још само дах.

Екран је још неколико тренутака свијетлио. Затим се угасио.

Змија је спустила мобител на камен.

На храпавом камену, танка, прозирна опна

затреперила је на посљедњем свјетлу.

Змија је клизнула даље у шуму.

Пред зору екран мобитела накратко је засвијетлио.

Без звука.

Без имена.

Па се опет угасио.

На улазу је остала  само празна кожа.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: