МЕТАФИЗИКА ИСТОРИЈСКОГ ЛОМА

(Александар Гајић, Кључ преврата, Агора, Зрењанин – Нови Сад 2025)

            Роман Кључ преврата Александра Гајића заокружује и продубљује књижевни универзум започет романом Креманска стража. У питању је дело које се може читати као природни наставак саге о мајору Соколу Филиповићу, али и као самостално остварење у којем аутор додатно развија препознатљиву поетику историјске мистификације. Гајићево прозно писмо превазилази уобичајене оквире трилера јер се његова наративна енергија заснива на истраживању граничних подручја између историјске стварности и оностраног искуства. Док је Креманска стража тематизовала митопоетски простор златиборског краја и замешатељство око изворних записа пророчанства Тарабића, Кључ преврата исту врсту борбе премешта у урбани простор Новог Сада и Београда, смештајући је у један од најосетљивијих тренутака новије српске историје. Радња романа обухвата период од 24. септембра до 6. октобра 2000. године, чиме се наратив непосредно везује за политичку кризу која је кулминирала Петим октобром. Тај историјски оквир код Гајића добија далеко шири смисао од документарне функције. Он постаје простор испитивања дубљих узрока историјског лома. Гајић у овом роману гради сложену књижевну архитектуру засновану на идеји „шаховске табле“, где појединачни поступак може произвести далекосежне последице по колективну судбину. Тај модел приповедања омогућава да се историјска збивања прикажу као систем скривених веза и симболичких знакова који делују испод видљиве површине догађаја. Посебну пажњу заслужује начин на који аутор користи Пети октобар као онтолошки преврат. Историјски догађај у роману обликован је као тачка у којој се укрштају видљиви политички процеси и невидљива струјања која захватају саму структуру стварности. Гајић на тај начин уводи хипотезу о „пандемији окултног“, односно о ширењу мрачних и тешко препознатљивих утицаја који продиру у јавни живот. Кључ преврата поседује елементе политичког романа, историјске фикције, метафизичког трилера, али их обједињује у целину која је усмерена ка испитивању односа између власти и тајне. У средишту романа налази се питање да ли се историја може разумети само кроз видљиве догађаје или је потребно читати и оне знакове који припадају симболичком слоју стварности.

            Увођењем Мине Пашић, која изборне датуме тумачи кроз астролошке конфигурације и симболику „Осме седнице“, Гајић отвара простор за преиспитивање саме природе политичке моћи. Власт се у роману приказује као поље у којем идеолошке пароле, ирационални импулси, институционални механизми и сујеверје учествују у обликовању историјске стварности. Тако се борба за политичку превласт постепено преображава у борбу за овладавање духом места, при чему историја добија облик палимпсеста. Испод јавног слоја назиру се ритуални обрасци који обележавају прелазак из једног историјског циклуса у други. У том смислу, посебну важност има Гајићева топографско-симболичка анализа. Ослањајући се на дело Владимира Велмара Јанковића Поглед с Калемегдана из 1938. године, ауторуспоставља духовну вертикалу између Калемегдана и Петроварадина. Ове две тврђаве у роману функционишу као граничне тачке српског културног простора, као места сабирања историјског памћења, ратног искуства, трауме и метафизичке напетости. Њихова улога превазилази војну и географску функцију и постаје симболички ослонац простора који се непрестано налази између Истока и Запада. Зато одређење Владимира Велмара Јанковића Београда као „кључа“ добија у Гајићевом роману додатну поетичку тежину, кључ означава средство разрешења заплета и знак историјске тајне коју је потребно прочитати. Београд, као место које „затвара и отвара“ постаје средиште борбе за тумачење историје и управљање њеним невидљивим токовима. Мајор Сокол Филиповић у том поретку заузима место чувара симболичког кључа, док Мина Пашић настоји да га преусмери ка разарању поретка и увођењу хаоса. Судбина нације у роману обликује се на просторима у којима се историјско памћење и политичка криза међусобно прожимају. Зато Велмарова мисао из 1938. добија нови контекст у јесени 2000. године, код Гајића Пети октобар постаје преломна тачка у борби за национални смисао.

            У средишту Гајићеве просторне имагинације налази се концепт Београда и Новог Сада као „градова близанаца“, заснован на идеји симболичке вертикале која повезује калемегданску и петроварадинску стену. Та аналогија превазилази географски опис и прераста у модел тумачења историјског простора. Нови Сад се у роману обликује као „Београд у негативу“, са топографским одјецима београдског Ушћа, Ратног острва и линије код од Каламегдана води ка Храму Светог Саве. На новосадском плану тај образац добија свој пандан у простору од Варадинског моста ка Лиману, чиме мапа постаје средство читања скривених односа. Управо у том оквиру треба разумети кретање Мине Пашић, њене радње дуж „градске кичме“ функционишу као припрема за шири ритуални захват, док мајор Сокол Филиповић настоји да спречи симболичко откључавање престонице у тренутку политичке и духовне рањивости.

            У потрази за Мином Пашић, мајор Сокол Филиповић постепено дешифрује скривену мрежу новосадских кланова, при ћему град губи обележја идиличног панонског простора и постаје поприште судара овостраних и оностраних сила. Мапирање локација које Мина обилази Гајић обликује као ритуално омеђавање терена, усмерено ка производњи хаоса и симболичком поремећају урбаног поретка. У таквој структури заплета главни актери добијају изразит архетипски набој, Сокол, као „дневни грабљивац“, представља војни и одбрамбени принцип, али и усамљеног јунака изложеног корупцији система, док Мина, обележена знаком сове, припада ноћном и тајном знању. Њихов сукоб зато функционише као симболичка шаховска партија у којој се политичка криза преводи у борбу за будући духовни поредак нације. Посебну тежину том слоју романа даје Гајићева теза о блискости окултизма и обавештајног рада, развијена кроз приказ верских секти и њихове могуће инструментализације у политичке сврхе.

            Гајић у роману додатно развија мотив прожимања технолошке и духовне сфере у савременим сукобима. Рат се у роману води у простору симбола, знакова, обавештајних операција и психолошких утицаја. Улога мајора Сокола Филиповића зато се развија као покушај спречавања крвавог исхода и очувања минималног поретка у тренутку историјске нестабилности. Тако се Кључ преврата природно надовезује на Креманску стражу, док је први роман Гајићеве саге поставио основе историјске метафизике кроз простор креманске легенде, нови роман исти сукоб преноси у Београд и Нови Сад, на тачке у којима се лична судбина јунака укршта са судбином државе. Хронолошка структура дела, са прецизно означеним датумима, часовима и локацијама, појачава утисак судбинске нужности. Роман је организован као затворени круг, од београдске Цвијићеве улице 13. септембра до истог простора 6. октобра 2000. године, чиме се историјски преврат обликује као процес у којем простор и време добијају симболичку међузависност. 

            Пети октобар се у Гајићевој прози јавља као „прото-обојена револуција“, као почетак новог облика зависности. „Кључ“ из наслова зато означава више од разрешења заплета, постаје знак борбе за тумечење историје, за контролу симболичког простора. Кључ преврата спаја политички трилер, историјску фикцију, метафизичку потрагу и роман о памћењу, при чему жанровску динамику подређује ширем питању колективне судбине. Симболика шаховске табле, присутна и у визуелном решењу корица, сажима положај појединца у историјском лому, сваки потез има последице које превазилазе лични хоризонт. Зато се Гајићев роман чита као узбидљива приповест о тајни и завери, али и као књижевни позив на преиспитивање блиске прошлости. Његова највећа снага налази се у способности да историјски догађај претвори у простор питања, ко управља токовима историје, шта остаје скривено испод површине политичких промена и да ли се народ може обновити без поновног читања сопствених знакова и предсказања.

Др Милена Ж. Кулић
Матица српска

Одељење за књижевност и језик

Објављено у часопису „Нова мисао“ бр. 74 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: