детаљ слике: Krk.art@designe

ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА

–       Седео сам поред прозора и гледао како ми вода улази у кућу. Отуд, од бране,

чула се заглушујућа музика и врева придошлог народа. Сећам се, сам себе сам питао: шта прослављају? И сам себи одговарао: наше исељење и пропаст!

            Из куће нисам излазио ни кад је вода ушла у избу. Пренух се тек кад на врата хрупи неколико партијаца. Убеђивали су ме да изађем, претили. А кад видеше да ни претње ни молбе не помажу, ухватише ме за руке и ноге, убацише у кампањолу и одведоше у варошку апсану.

            Из апсане сам се вратио после неколико дана. Клецавим корацима прилазио сам негдашњем дворишту. Моје куће није било на видику– беше је прогутала водена неман. Мрешкала се само зелена површина језера, које је допирало чак до Рибарића. То ми је личило на зелену трансверзалу о којој се, у то време, увелико причало.

            Утом зашкрипаше врата и на њима се појави Спасенија, Миканова жена, знатно млађа од њега, са послужавником у рукама. Кафу и ракију спусти на сто,  и без речи се врати у кухињу.

            Микан настави да прича:

–       Моју Бисенију је убила туга. Најпре нам деца одоше у свет, потом изгубисмо

течевину. Данима је ћутећи седела на обали језера и гледала према потопљеном имању. Једне вечери, њено тело нађосмо у води. Да ли се оклизнула и пала, или се сама одлучила на тај корак, никад нико није могао да одгонетне. Тек, остадох без јединог ослонца.

            А Спасенија дође као спасење. Спојила нас је заједничка несрећа – њен муж је нестао у утроби бране. Остала је млада удовица. Моји синови благословише нашу везу и ми се скућисмо, овде, изнад магистрале.

            У предузећу, које формираше да газдује овом водом, нудили су ми посао. Нисам прихватио да служим злотвору који ми је затро кућу. Запослих се у задрузи и она ми поможе да зановим стадо. Убрзо, на пропланцима око језера, чула се чобанска свирала мојих синова са Спасенијом. Једно време, био сам најимућнији домаћин у остатку  завичаја.

            У рату, који стиже и у наше крајеве, нико од мојих није учествовао. Ја сам већ био престарао а деца не беху дорасла за пушку. Али, свеједно, кад се рат заврши, сви смо били у недоумици – отићи или остати. И ми смо одлучили да останемо.

            Од наше државе добили смо тапије за земљиште које нам је остало. Оно што је заузело језеро и део приобаља, припадало је предузећу које је тада основано. Све друго је, по књигама, и даље било наше. Ми, тај наш део дедовине, нисмо дали да западне у парлог.

Обрађивали смо сваку стопу преостале земље. С јесени смо убирали плодове нашег труда, и вишак делили родбини чија су имања била потпуно нестала.

Деца, која су живела у Крагујевцу, долазила су кад год је требало. У време кошења чули су се фијуци коса, као у мојој младости, кад смо на мобама помагали једни другима. Весељима смо зачињавали сваки добро завршен посао.

А онда настаде борба – не пушкама, већ речима и обећањима. Наша држава нас је, кобајаги, штитила, а, у ствари, предавала нас је новим господарима.

Дођу тако, на брану. Машу заставама, обећавају, те не дамо ово, те не дамо оно. Одозго, с планинских висова, под пуном ратном опремом, посматрала их је војска државе у настајању. Кад наши оду, они сиђу с планина и утерују нас у тор. Омркнемо на свом, а не знамо да ли ћемо на свом и осванути.

Моји су и тада веровали обећањима наших – да ће тапије бити светиње које нико неће моћи да поцепа. Ја сам стрепео, али нисам био противан да нову кућу, са два улаза, граде на нашој негдашњој ливади. Нико нам није бранио да градимо, долазили су и једни и други. Наши су нас тапкали по рамену, бодрили да наставимо градњу, њихови су поред градилишта пролазили са муњама у очима. Каткад би опсовали на њиховом језику и одлазили.

Кад смо на кући постављали рогове, провеселисмо се као у стара добра времена. Окупи се родбина, дођоше синови из Крагујевца са породицама, запевасмо наше старе песме, а нашу заставу избацисмо на највиши прозор нове куће. Пред вече, наиђе њихова патрола, опомену нас да не певамо националистичке песме. Оне, рекоше, вређају њихов народ, а туђа застава не може да се вијори на територији ове државе. И скидоше је.

За неко време то зло се стиша. Наши више нису долазили, а њихови с планина сиђоше у котлину и почеше да заводе ред. Подно моје куће, магистралом су, у току ноћи, селили поједина државна надлештва. Остадосмо, најпре, без општина, потом без пошта, осигуравајућих кућа, бензинских пумпи… И ником ништа. Из престонице стигне млак протест са појединих телевизија, а оних који су нам давали наду – нигде ни од корова.

Моји се уселише у нову кућу. Један на спрату, други у приземљу. Оживе кућа и потре сву дотадашњу стрепњу и страх. Спасенија и ја, одавде, из ове старе куће, посматрали смо их са сузама радосницама.

Сјај новог црепа огледао се на површини језера. А одозго, са планине, с времена на време, видео би се сјај дурбина, који је био усмерен према нашој кући. Кад бих га смотрио, затварао сам се у кућу да га не гледам.

Једног дана, на приобаљу језера, појавише се непознати људи. Носили су неке књиге и инструменте. Нешто су гледали и премеравали. Иза њих су остајале куће, обележене различитим бојама. На носећој греди наше куће остаде црвени крстасти знак.

Уплашени, растрчасмо се тражећи помоћ. Наше нисмо могли да нађемо, а њихови, рекоше да раде по законима. По чијим законима? питао сам се.

Понадасмо се у наше у престоници. На која смо год врата покуцали, одговора није било. Ни утехе. Претрнули, вратисмо се, уздајући се у божју помоћ.

Али ови, овдашњи, за Бога нису знали. Или су поштовали само њиховог. Стигоше машине и све куће обележене црвеном бојом сравнише са земљом. Нису сачекали ни најосновније да изнесемо из домова.

На нашим рушевинама, исте вечери поставише јарболе са заставом њихове државе и зелене трансверзале. Преко ноћи, моји синови их скидоше, у свануће, наиђе полицијска патрола и обојицу одведе у затвор.

Микан нагло заћута. Лице му збора болни грч. Часак после, погледа у рођака, који га је за све време ћутке слушао, и кратко рече:

–       Приближио нам се судњи крај!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: