детаљ слике: Umetnička fotografija Kineskinje Xiao Yang
РОЂЕНИМА ДАЛЕКО ОД ОВОГ ГРАДА
Поема Љубице Жикић у знак сећања на невине жртве крагујевачке трагедије
Поводом обележавања 21. октобра, дана сећања на невино страдале ђаке, професоре и грађане Крагујевца, у Свечаној сали Прве крагујевачке гимназије, 20. октобра 2026. године, одржана је свечана академија посвећена једном од најтрагичнијих догађаја у историји српског народа.
У оквиру програма изведена је поема „Рођенима далеко од овог града”, по тексту професорке Љубице Жикић, у интерпретацији Рецитаторске секције, уз подршку хора и оркестра Прве крагујевачке гимназије.
Октобар 1941. године оставио је у Крагујевцу рану коју време није могло да зацели. У Шумарицама су, пред стрељачким стројевима немачких окупатора, прекинути животи недужних људи, међу којима су били ученици и њихови професори. Од тада је крагујевачки октобар постао више од историјског датума — постао је симбол страдања невиних и опомена човечанству.
Поема Љубице Жикић израста из тог болног сећања, али се њена порука не зауставља на прошлости. Обраћајући се онима који су рођени далеко од Крагујевца, ауторка поставља питања људске савести, одговорности и смисла живота. Гласови страдалих дечака, њихових професора и мајки оживљавају у стиховима који не траже освету, већ разумевање, памћење и мир.
Посебну снагу овом делу даје његова завршна порука, која превазилази националне и временске границе:
„ДОСТА СУ СВЕТУ ЈЕДНЕ ШУМАРИЦЕ!!”
Књижевна радионица Кордун доноси поему „Рођенима далеко од овог града” као књижевно сведочанство о трагедији која не сме бити заборављена, али и као позив да се живот, детињство и људско достојанство сачувају од сваког будућег страдања.
У наставку објављујемо поему Љубице Жикић.
Уредник
Љубица Жикић
РОЂЕНИМА ДАЛЕКО ОД ОВОГ ГРАДА
Има реку посред града
Без таласа без вирова
У песми је увир нашла
Текла река Лепеница
Има хумку на пропланку
У срце ми цела стала
Ту су деца ратом пала
Текла река Лепеница
Има птицу од камена
Крилом ломним наткрилила
На хиљаде сањалица.
*
Ви, рођени далеко од овог града,
У земљи Гетеа, Дантеа и Моцарта,
Ви не знате
Како се човеку не умире
У дану
У коме миришу дуње.
*
Вама су причали Гримове бајке
Док сте лежали на меком душеку
Да је страшни вук појео баку
О седмоглавом змају и чардаку, а
Нису вам причали
О војницима у униформама
На којима се крст укрстио,
Који су на змајевитим птицама
Дојездили преко наших граница
Са исуканим челичним цевима
У град назван по крагујима,
Баш када су ђаци, још поспани
У школске клупе сели.
*
Пророци нису записали
Да ће смрт обути војничке чизме
И сатрти и људе и шљиве.
Они што су ту фалангу видели
Крстом су се светим крстили
Да ђавољи лик устукне,
Меци кроз цеви да не сукну
Већ да се чаробним махом
У ластавице преметну.
У ластавице преметну
*
Ми смо читали Патње младог Вертера
Шилерове Разбојнике, Манове приче,
Ми смо учили Канта и морали да знамо
Шта је морално, а шта легално...
Како су могли њихови потомци
У туђу земљу банути и рачунати: сто за једнога?
*
Нишани се у вука крволочна
У дугорепу лисицу крадљивицу
Само не у голобраде дечаке
И младиће нежењене
Нити у оца ситне деце
Учитеље, ораче, копаче, зидаре,
Пекаре и кројаче
Не нишани се у људе
Човек је за живот створен
*
Опасно је убијати децу,
Злотвори,
Опасно је туђе куће пустошити,
Опасно је туђу земљу
Смртном чизмом газити
*
Ви рођени далеко од овог града
Ви не знате шта је умирање
Када се из живота у смрт одлази
Усред јесењег дана
Који се разлива у хиљаду боја
И мирише на дуње
*
Како се то зове, свете праведни,
Када се убија „сто за једнога“
Без дрхтања руку и промашаја...
Без стида и кајања?
**
Ми смо ишли за професором који је у руци носио списак наших имена!
Махао је њиме, дизао високо изнад главе, као заставу Слободе.
Сунце је сијало некако болно, небо се надвило као срп над Шумарицама.
Око Свевидо је видело... Ђаци и професори у истом разреду, у истој клупи.
(Професор наш гласно довикује)
– А не, нећу ја чекати вас
Када касните на час
Да вас записујем па отписујем
Не! Са вама ћу ја под руку
У гротло немани скочити,
Па када нам земља ране извида
Изаћи ћемо и у строј стати
Нека нас неверне Томе
Преброје
*
Како си могао сванути, да никада не зађеш, дане, још увек данас...? (Ј. Каштелан)
*
Било је нестварно, Сунце, а чују се громови.
Муње су севале изнад нас, по нама;
Помислих,
То Ђурина клетва небом одзвања:
*
И само дотле, до тог камена, до тог бедема
Ногом ћеш стати можда поганом
Дрзнеш ли даље чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају...
*
Авај, нема међа за крвнике злотворе.
*
Рој звезда растакао се у звездице
Које су трнуле у дубокој тами
Остављајући траг златне светлости
СВЕТЛОСТ – као Сунце, као снег, као огледало, као сестрино лице, као мајчино млеко, светлост бела која нас је напуштала.
*
Нестала је издигнута рука и непрочитан списак
Падали смо без реда и прозива на леђа,
потрбушке,
на колена,
згрчени,
испружени...
*
Девојка из хора Женске гимназије
Махала нам је издалека...
Остадох сам у својој смрти.
Мислио сам како ће се растати моја душа од мене...
Пао сам, а још сам жив био, јер сам видео моју душу како се од мене тешко и болно опрашта. Како ћу наћи своју душу у другом животу; да ли сам ја овај што мртав лежи или онај што лети у небо...
Ја сам овај што лежи крај Ердоглијског потока... Ту ће ме отац и мајка наћи и у загрљају однети кући и ране зацелити...
*
Вас нико не може пребројити
Јер сте као трава шумаричка…
Као таласи на Морави,
Разлистане гране Кучај планине
Непребројиви
Јер сте се размножили
У хиљаду пољубаца и загрљаја
У хиљаду песама и игара
У хиљаду очева и браће
У хиљаду учитеља и пилота
У хиљаду лучоноша
У хиљаде војника и ратника
Који дан и ноћ на међи стражаре
Да злотвори никада више
Земљу нашу не нагазе
*
Код нас пева крагуј птица
Тече река Лепеница
Шумно шуме Шумарице
У недрима хумке њишу
А у њима деца леже и не дишу... [Проверити недовршену напомену „(као” у изворном рукопису.]
*
Прекрила их
Црним плаштом
Рука чврста
Неумилна
Грозоморна
Злонамерна
Крволивна
Срцеломна
Црног соја ђавољега
*
У нашем подземном граду
Прострелне ране не боле
У њему нема глади ни жеђи
Љубавних састанака и растанака
Само сунца да нам је
Ил' трачак сребрне месечине
Да се не загубимо
У одајама мртвих загрљаја
*
Ви сте звезде постали, светлећи дечаци, светионици и лучоноше наших дана. Долазите нам меким кораком кроз тишину, као свици, зрикавци, јато голубова сребрних крила, капи јутарње росе на трави, кроз песме, приче, кроз школско и црквено звоно...
А били сте деца која су загрлила тек рођени дан,
Били сте мајчина крила из прса израсла, очева десница снаголомна.
*
СМРТИ, твоје су руке нежне па заводиш храбре и смеле у своје мемљиве одаје. Вековима се храниш нашом снагом и проливеном крви за истину и слободу.
Мајка мале Милице и мајке деце Сурдулице, мајке деце Косова и Метохије, мајке деце са Петровачке цесте...
*
ЖЕНЕ, не дајте синове, мужеве, браћу да их одводе у ратове!!! Реците НЕ ономе што од синова прави војнике, од песама тужбалице, од живота бројеве и медаље.
ДОСТА СУ СВЕТУ ЈЕДНЕ ШУМАРИЦЕ!!
*
Земљо рођена, никада смрти гладна, у топлим недрима чуваш јунаке који су за тебе дали животе да нама будеш топао дом. Волимо те шумовиту, валовиту, узорану, покошену, родну и јалову, када се успињеш и растеш, када посрћеш, када цветаш и када плодиш, када ћутећи носиш све наше радости и туге. Нека нам свићу бољи дани:
