детаљ слике: Krk.art@designe

Lucia Lo Bianco

ШЕСТ ПЕСАМА

(избор из збирке песама URLA IL SILENZIO TRA LE CREPE)

Стаклене душе

(Anime di vetro)

И измислићемо речи од папира

у дугом ишчекивању ветра

међу лишћем и разбацаним листовима

на ситним зрнима немог ваздуха.

Градићемо кругове без краја,

нове, на површини воде, бескрајне

цртеже који јуре химере.

И биће то лица од кристала, погледи

без гласа што приповедају о времену

и непознати језици говориће слепима.

Још увек живи црвенило вечери

међу провидним и равнодушним небесима

и уздижу се дани као благи дашци

над рукама бременитим већ срушеним сновима.

Шта је уопште ова инертна тишина

што прати стазе и тежи као

стена на морском дну које тек треба

истражити? Пева удаљена шева

ујутру које се распламсава у ружичасто

док се рађају облици страшне

лепоте помешани са стакленим душама.

Без подршке вечери

(Senza il sostegno della sera)

Ко зна да ли очи прождиру светлост

која се без поноса рађа на прозорском окну

или да ли прозирни облаци ишчекивања

окружују косу у смирај дана.

Ко зна да ли се дани утиснути без престанка

још увек отварају ка топлини

једнаких и уморних загрљаја,

док лепи снови падају на трепавице

које трепере попут тек процветалих круница.

Ко зна да ли мали прозори чистог ваздуха

јашу звезде без завидности

и спавају ли деца у шареним колевкама,

обавијена плаштом невиности,

уз ритам успаванки и прича из неких других времена.

Ко зна да ли ће вредне руке дотакнути

кочију и њене змајеве, лет Девице,

Медеју која тражи освету богова

док грижа савести копа кожу па кости

међу магичним илузијама, пролазним лептирима и

капима лудила без подршке вечери.

Више не спавамо на узалудним брежуљцима

(Più non dormiamo su inutili colline)

Бићемо будне и без сна ишчекиваћемо

у празним удубљењима створеним бдењем,

горак дашак неизречених миловања

на импровизованим праговима, у чекању.

А потом погледи изгубљени по путевима

предвођеним чврстим кораком у ужурбаним

јутрима, дани увек исти.

Ми не спавамо на узалудним брежуљцима.

Сечемо ваздух као обликоване стреле

циљајући право ка непознатим одредиштима,

мета смо отворена у магли

која дочекује сломљене приче у тишини.

И воде нас непримерене речи

опране у реци као рубље за бељење.

Ми не спавамо, не, лебдећи у ноћима

између пукотина полуотворених прозора

пробуђене тупим и равнодушним шумовима

попут духова изгубљених у празнини соба.

Бићемо будне, још увек, будних чула,

руку које јуре свице у мраку

међу фењерима осветљеним месецом

спремне да ухвате сигнале свитања.

Више не спавамо на узалудним брежуљцима

одавно напуштеним на путу,

зора се најављује уснулим гласом

пружајући беле и провидне хаљине

на већ помућеним листовима судбине.

Овај тамни океан

(Questo buio oceano)

Нема више очију овај тамни океан,

већ само валове крхких постојања

који прекривају песак на морском дну

попут скривених и тајанствених плоча.

Нема више крви лутајућа пена

која живи у дисању вода

и дува међу хиљаду нијанси

које ветар њише у понорима.

Нема више гласа талас који се пробија

на свом бескрајном путу ка небу

и простире своје хаљине под златом звезда

уз слатку песму очаравајућих сирена.

Нема више руку загрљај понора

који повлачи своје цртеже међу динама,

на постељи која се полаже као плашт

од танке и неопипљиве материје.

Нема више четкица неуморни сликар

који ствара своје замишљене ликове

и користи зенице да заустави

живот који му измиче кроз прсте.

Данас јашем талас заборава

(Oggi cavalco l'onda dell'oblio)

Нема одмора међу овим пожутелим листовима

и гранама савијеним над мутним и уморним стаклима,

тражим јаку и упорну кишу

да капље међу успоменама из прошлости.

Нема више ничега у ваздуху

потамнелом од радозналог дима

када се јутра буде

већ болесна за дан који их дочекује.

Нема никога ко јаше море

сутрашњице која се спотиче на линији

крхке пене на хоризонту.

Желела бих етеричну кожу лептира,

да слободно додирујем тканине месеца,

изван тог круга затвореног ланцима

ка облацима који плешу на небу.

Остаћу будна међу јастуцима

када се голе руке спусте

као бич на нарушену кожу,

нећу стајати мирно да прихватим дрхтаје

на срцу болесном од немира.

Спустиће се ноћи, похлепне за смислом,

али побећи ће очи и моје тело,

ка оној реци где се даве мисли:

данас јашем талас заборава.

Ти твоји стари

(I tuoi vecchi)

Дише полако крај дана

у благом ветру једног сећања,

очи се спуштају на срп

времена што је брзо прошло,

без свести о светлостима и сенкама.

Речи оклевају, готово као дашак

на луку погледа у празним удубљењима

изгубљеним у хоризонтима сећања

и бескрајним мрљама живота и боја

на платну изатканом са меким звуцима.

Путеви и стазе трче на прескок,

као скривени тунел у разбијеним

процепима, снови и налази сломљених

постојања, међу сноповима откривене коже.

А затим беле куће, изненадни бљесци

лудских контаката, приче расуте

у рупи година које беже.

Ето рађа се несигуран осмех,

дрхтава гримаса на затегнутим уснама.

Затим нестаје и стиже вече.

Превод: Алекса Ђукановић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: