детаљ слике: Pixabay

Да ми је неко прије десетак година у Мостару, граду бехара, свјетлости и лискалука, рекао да ће моја супруга бити несрећна што не може постати америчка држављанка, назвао бих га обичним блебеталом, јер она никад није у Америку крочила ни мислима, а камоли ногама. А ево је сједи, ни мање ни више, у Беверли Хилсу и љутито приговара америчким докторима, који би да и "млијеко измузу из јалове краве", како се изразила.

А није љута на докторе без разлога. И није јој до америчког држављанства од бијеса, већ од невоље љуте. Стари смо људи. Ратни прогнаници. У америчкој емиграцији већ седам година. Остварићемо право на социјалну пензију и здравствену заштиту уколико постанемо амерички држављани, "ситизени", због чега се исцрпљујемо.
Након пет година боравка у овој земљи, стекли смо право да аплицирамо за држављанство. Учинили смо то путем агенције "Каритас", једне од у ланцу добрих католичких институција. Првим кораком почело је изненађење. Господин Бен Леван, надлежан човјек у "Каритасу", јавио нам се телефоном и рекао да нас може примити тек за четири седмице. Кад смо сљедећег мјесеца пошли на договорени састанак, били смо немирни прибојавајући се неких нових зачкољица, које су нас, као карике ланца, сустизале у овој акцији.

Пријатно смо се изненадили љубазношћу седамдесетпетогодишњег Филипинца, који је знао енглески језик таман толико да је умио попунити дволисни образац, у који је, уз напор, уписао наше податке. На крају нам је узео три чека. Два по 250 долара за државну таксу и један од 120 долара за његову услугу.

Мјесец дана касније добили смо копије наших захтјева, које је у наше име "Каритас" упутио на одговарајућу адресу федералне државне администрације. У међувремену је реализован чек од 120 долара, а чекови за таксу нису се реализовали ни у наредних четири-пет мјесеци. Ово нам је у почетку било неочекивано. Касније и чудно. На крају и сумњиво. Американци могу изгубити и оца и мајку и дијете, али доларски чек... Доларски чек?! Не, не, не могу. Овом логиком смо дошли до питања да ли је наш захтјев доспио на добру адресу.

Ношени том мишљу, једног дана смо ставили пред себе све папире у вези са апликацијом и почели да се обрачунавамо са сваком другом енглеском ријечју. Уочили смо да нам је господин Бен Леван у два наврата послао потпуно исте папире и тако дошли до "великог открића". Апликације је два пута послао нама – оргинал и копију, а надлежној администрацији ништа. Ми смо му очито били и апликанти и администрација, и молиоци и мољени.

Аплицирали смо сами себи?!

Одјурили смо до господина Бена. Упали смо дрско и ненајављено. Онако по босански. Споразумијевање је било на сто мука, троје људи који заједно енглеског језика нису знали ни за трећину једнога инсана. Па ипак, разјаснили смо се.

Иза овог агресивног наступа све је било добро, како нам је следеће седмице јавила ова увијек насмијана филипинска старина.

Девет мјесеци иза испостављеног захтјева добили смо позив да се јавимо у Ел Монти, један од 86 градова петнаестомилионског велеграда Лос Анђелеса. Због отисака прстију, писало је у позиву.

Затекли смо стотињак људи у реду, који се протезао знатно испред улаза у зграду. Па ипак, овдје је организација функционисала беспријекорно и не знам да сам икада прије видио да се ред људи испред државне институције брже увлачио у административне жваље.

Кад човјек има какве послове са државном администрацијом у Америци, пријатељи редовно препоручују да се не мијења адреса становања, а ми смо имали и то. Ни око овога, на срећу, није било озбиљнијих неспоразума. Договорили смо се да супруга иде испред мене, па ако јој запне око енглеског језика да могу прискочити, што се често догађало. Овога пута смо истовремено приступили одвојеним службеницима.

Кад сам завршио то што је требало завршити са службеником, погледом сам потражио супругу и схватио да код ње нешто није како треба. Нагазила је на неку зачкољицу, схватио сам по изразу њеног лица. Њено лице добро познајем и оно је тада недвосмислено осликавало унутрашње стање смушености и љутње.

Овдје скенирају отиске свих десет прстију, што је за нас била новина. Отиске одмах показују на екрану и провјеравају квалитет снимка. И то је новина. Оператер их може изоштравати, дорађивати, брисати, поново скенирати, да би их на крају похранио у персонални фајл апликанта, како се то овдје каже. Супругин отисак десног палца ни након три пута понављаних скенирања није био на нивоу захтјеваног квалитета. Оператер је у помоћ дозивао супервизора, супервизор контролора, контролор шефа, супруга и шеф мене и клупко се заплело.

Гулећи јуче кромпир за ручак, супруга је ножем зарезала јагодицу десног палца, и сада тај рез не дозвољава коректно скенирање отиска. "Ја сам бивши инжењер", нашалио сам се и дограбио селотејп који сам уочио пред оператерем, распуклину реза саставио и прелијепио, те супругину руку навукао на подлогу скенера. Отисак је скениран као да реза није ни било. Техничари су се смијали. "Гуд ајдија", понављали су – "Добра идеја", превео сам коначно и супрузи осмјехнутој.

У фебруару 2002, годину дана након што смо аплицирали за америчко држављанство, добили смо позив за интервју, опет у граду Ел Монти. У овдашњем жаргону под интервјуом се подразумјева полагање за држављанство, како ову процедуру и доживљавају сви они који имају проблема са енглеским језиком.

Током процедуре, службеник са кандидатом води разговор у сврху провјеравања његове основне писмености, са посебним освртом на познавање америчке историје и америчког друштвеног система – Устава. Кандидат полаже заклетву и даје још десетак усмених одговора. Приликом попуњавања апликације, господин Бен Леван нам је дао приручник за интервју – 100 питања која се морају научити, па их је супруга приљежно учила и знала је готово свако питање кад сам ја тек почео да их учим.

Огромну вишеспратницу у Ел Монтију, сву у мрамору, пронашли смо по адреси из позива за интервју. Већ је сама зграда изазивала страхопоштовање. И улаз у њу, строга процедура, уведена после 11. септембра 2001. По захтјеву контролора повадили смо све из џепова и ставили у по једну од изложених тепсија, прислонили ташнице, да би то, домало, прошло кроз скенер-тунел, а ми кроз скенер-лук. Позиве за интервју показали смо на упит рецепционера, који их је узео, печатирао, одложио у бокс поред себе, а нас упутио у угао код лифта који је имао тридесетак бијелих столица. До нас је, на средини хола, било око двије стотине браон столица које су биле полупопуњене. Сјели смо на бијеле издвојене столице, придружили се скупини од око двадесетак људи.

Затим се појавио човјек из службе обезбјеђења и обратио се читавој групи која је сједила на бијелим столицама: "Молим вас за тишину. По овдашњим прописима, на интервју ћете доћи данас: од сада па до три сата". Рече и оде. Касније се опет појавио овај униформисани човјек, позвао све нас који смо сједили на бијелим столицама да пођемо за њим у ходник до огромног лифта, који нас је све заједно издигао на другу етажу. Упутио нас је на око двије стотине столица у холу и рекао прије него се удаљио: "Сједните и чекајте док вас позову".

Супругу су позвали за десет минута, а мене за око два сата касније. Мој интервју је протекао, по очекивању, лагано. Службеник, жена, црнкиња, Афроамериканка, како кажу овдје, била је врло професионална и крајње коректна.

Супруга, практично, није ни имала интервју, јер се на позив службеника да устане, стави руку на срце и закуне да ће говорити истину, није заклела, јер није знала шта значи ријеч "стејтмент" (изјава). Службеник, неки злурад човјек, ствар је протумачио другачије, као "госпођа неће да се закуне над Библијом. Потцјењује Америку…" Изишао је из канцеларије и довео још једног службеника да се у дуету ишчуђавају њеној дрскости. И супруга је, кроз који минут по уласку, изишла са папиром у руци на којем је писало: "Одбија се".На моје питање зашто је одбијена, службеник је одговорио:

"Кандидаткиња је четири пута позивана да дâ изјаву, али се није удостојила ни да устане. Понављао сам позив касније и пред свједоком…"

Супруга је поново позвана на интервју после два мјесеца. Задржала се само који минут, вратио је неки нови службеник:

"Не зна енглески језик", написао је на одбијеници.

Покушао сам да се умијешам и објасним да она зна енглески језик колико се за ове потребе тражи, али се са човјеком који и сам има велике проблеме са енглеским језиком, и тешким кинеским акцентом, није могла споразумјети. Приговорио сам му да она њега не разумије, зато што он има тежак акцент. Потом је мало омекшао и упустио се са мном у дужи и пријатељски разговор. Иако се колебао, ипак није одустао од одлуке да је одбије, иако, било је очито и њему, неаргументовано. Предложио нам је да прибавимо љекарско увјерење, којим се потврђује чињеница да супруга има објективне потешкоће са слухом, а с тим у вези и са учењем енглеског језика. "То ће бити добро рјешење", рекао је.

Ја сам сљедећег мјесеца добио позив да положим заклетву, која ће се обавити у "Лос Ангелес Спортс Арени", познатом спортском центру. Мада никада нисам био на овом стадиону, пут до њега сам познавао. Одабрао сам ауто-путеве "210 запад" и "110 југ", те за пут дугачак око 45 километара планирао сат и по, колико сам и пошао прије заказаног термина. Стигао сам тачно за 60 минута до излаза са ауто-пута уз стадион, али ми је требало још 60 минута да пронађем и мјесто за паркирање. Био сам се забринуо, јер сам умјесто у девет сати на тражену адресу стигао у пола десет. Цијена паркирања од двадесет долара, колико по свјетским цјенама кошта и 160 килограма пшенице, било је веома непријатно изненађење.

Испред стадиона сам затекао вијугаву дворедну колону људи свих раса и узраста, која је свакако била дужа од једног километра. Прикључио сам јој се и препустио мислима.

Сваког мјесеца се овдје, са подручја Лос Анђелеса, организује групна заклетва, као завршни чин при примању америчког држављанства. По званичној информацији, овога пута се окупило око дванаест хиљада апликаната, (дјеца не изјављују заклетву). По мојој грубој процјени, било је по петнаестак посто: Кинеза, Иранаца, Филипинаца и Мексиканаца. Остало су били готово из сваке државе на свијету.

Кад сам догурао до улазних капија и ушао у стадионски међупростор, наишао сам на пунктове поређане по абецедном реду. Предавали смо позиве и добивали неке папире са којима се може ући на трибине стадиона. Улазило се одозго, па се стадион, гледано из птичје перспективе, доимао величанствено.

На травнатом терену, испред централних трибина, постављена је монтажна позорница на којој су заступљене групе политичара и музичара, који се непрестано смјењују причом и свирком. На источној страни стадиона је двадесетоометарски екран на коме се смјењују слике ових људи, озбиљних политичара и опуштених музичара, а у паузама ређају рекламни филмови о огромној и богатој земљи Калифорнији, са посебним нагласком на њену пољопривреду. Нисам љубитељ буке коју лансира поп култура, па нисам цјеловито учествовао у свему овоме, мада је било, мора се то рећи, све необично, велико и свечано. Видио сам на многим лицима сузе радоснице, што нисам одмах разумио, међутим, када сам се присјетио неких разговора са познаницима који су и по десет година улагали напоре да добију америчко држављанство, схватио сам степен радости неких од тих мученика.

Док смо онако дуго милили у реду испред стадиона, на сваких стотињак корака наилазили смо на продавце оквира за Сертификат о држављанству који ћемо ускоро добити. Оквири су изгледна фасцикла. Продају се по двадесет долара. Од тога су продавци направили уносан бизнис. Размишљао сам о њему посматрајући оквире у многим рукама око себе.

Кратим вријеме прелиставајући папире и предмете које сам добио на улазу, у којима су доминантна три: образац за тражење пасоша, америчка заставица и брошура о елементима из грађанског америчког права. Када су бубњеви одсвирали туш, настао је метеж који ме је начас збунио, као и већину присутних.

Дванаест хиљада људи је устало, лијевом руком махало заставицама, десном притискало срце и пјевало химну коју је снажним тенором иницирао познати пјевач којему сам, наравно, заборавио име. Домало, у глас, изговарала се заклетва коју је читао један од федералних судија у познатој судској одори какву сусрећемо у америчким филмовима. Слиједиле су дуготрајне сузе женског свијета и френетичан аплауз.

Овим чином, од америчког "резистента", постао сам амерички "ситизен" – Американац, грађанин па држављанин.

Боже мој, помислио сам, све је у људском животу могуће, па и оно немогуће, јер прије неколико година није ми могла ни у сан доћи помисао да ћу, овако стар, отићи у бијели свијет и постати Американац. Али тако су одредиле неке више силе, па добро, насмијао сам се и промрсио:

"Кад већ не могу бити Босанац, онда није лоше бити ни Американац".

Поновио сам гласно. Схвативши да ме нико не разумије, зацерекао сам се пуним устима, као Халид Кудра за оном тезгом на мостарској Тепи.

На излазу из стадиона, на истом пункту гдје сам предао позив, под словом М ме је чекао Сертификат о држављанству и честитка предсједника САД:

"Драги наши Американци,

Поносан сам да вам могу честитати на постанку САД држављанина. Ви сте сада дио велике и срећне нације… Добро нам дошли у најбољем весељу, са свим одговорностима и слободама америчких држављана.

Бог вас благословио и Бог благословио Америку.

Искрено,
Џорџ В. Буш".

Кад смо дошли у Америку, супруга и ја смо уписали енглески језик на Пасадена сити колеџу. Одслушали смо и положили по два семестра. У току припрема за интервју опет смо уписали енглески на колеџу у Ковини, а супруга је на истом месту уписала и одслушала специјални курс за интервју. И како јој ни то није било довољно, а објективно има већ и очито оштећење слуха, приклонили смо се препоруци последњег службеника за имиграцију и обратили се на једну од ординација неуропсихијатрије, код доктора код којег смо једном већ били. На телефон се одазвала секретарица са симпатичним гласом. Рекли смо јој шта желимо. Саслушала нас је па рекла:

"Доктор, код кога сте ви били прије двије године, више не прима "Медикал", здравствено осигурање које ви имате, али има један други доктор специјалиста који и даље прима "Медикал" и он ће вас примити. Хоћете ли да госпођи закажем преглед код њега?"

Наравно прихватили смо и за који дан кренули на границу Лос Анђелеса и Бевери Хилса, на пут дугачак око 130 километара у оба правца.

У ординацији је услиједила процедура као и код сваког америчког доктора: упис на лист папира којим се потврђује долазак, попуњавање документа на коме има педесетак питања, али и једна битна изјава која се обично и не прочита јер је написана ситним словима. Она ће бити крупна ако дође до какве судске расправе, ако пацијент умре на примјер, јер се на тој изјави потписује да доктор низашта не може бити крив. Као што бисмо чекали и код сваког другог доктора, око један сат, чекали смо и код овог, иако он није имао ни једног пацијента. Видјели смо га како се досађује. Слиједио је улазак у најмању собицу ординације, што је свуда тако, гдје сестра истретира пацијента: мјери му висину, ширину, тежину и крвни притисак, јер све то има своју тарифу коју ће платити пацијентово осигурање. Онда се сједи у тој собици око пола сата, до доласка сестре која вас поведе у љекарску собу или, што је у посљедње вријеме чешћа пракса, љекар дође до вас, као што је било и у овом случају.

Наступ доктора ме подсјетио на реакцију наставнице Сене Семиз од прије пола вијека, када сам једном приликом закаснио на наставу и у току часа покуцао на врата и ушао, а она ме вратила назад. Доктор је онда наредио супрузи да поскида минђуше, веру, ланчић и сат, а кад је то обавила загрнуо је рукаве и прстима јој упирао по рукама, ногама, леђима и глави и сваки је пут питао да ли боли. Онда је узео неку справицу и јаком свјетлошћу јој завиривао у дно очију. За крај је оставио контролу са звучном виљушком, што је мени било толико смијешно да сам се једва суздржавао. Морао сам све то гледати јер сам био у улози преводиоца. А како се и не бих смијао: доктор виљушком удари о своју ципелу, па је примаче уз супругин ножни палац и пита је да ли чује звукове. Сљедећи његов поступак је требало да је изненади, а изненадио је само мене. Виљушку је, кријући, бацио на паркет иза наших леђа. Поскочио сам према вратима, а она није ни трепнула. Ово је урадио у увјерењу да супруга само симулира наглухост. Доктор је мислио уплашити њу, а још једном је преплашио мене, јер супруга управо не чује баш ову врсту звукова. Био је то доктору поуздан знак њене наглувости и истог часа је донио одлуку да јој у одговарајући формулар упише дијагнозу која јој је за интервју била потребна.

У Америци све се мјере своде на доларску мјеру. Овакав папир се мора платити великом цијеном, но знали смо за ту праксу и на то смо били приправни. Услиједиле су додатне претраге. Непотребне и скупе.

Стрпљиви смо.

Па иако спремни на прављење додатног трошка овом приликом је граница помјерена далеко, преко свих наших очекивања и стрпљења. Прво смо се морали одвести у једну удаљену лабораторију и снимити слушност. Удаљеност је стотину и тридесет километара. Слиједила је обавеза одласка у веома скупу лабораторију у Бевери Хилсу и скенирати мозак, у сврху провјере: Интеракције можданих импулса на функцију слуха. Нових стотину и тридесет повратних километара је нужно прећи да би доктор извршио финалнипреглед, узимајући у обзир лабораторијске налазе. Тај преглед је копија првог, са додатком једне чудесне електричне справице, са иглом на крају, којом је доктор убадао супругу на педесетак мјеста. На крају је рекао:

"Морамо направити још једну лабораторијску претрагу, треба снимити мотористику ногу."

Након нових стотину и тридесет километара, и сахатак лежања, привезана са двадесетак каблова супруга је била при крају стрпљења. Рекла ми је: "Уморна сам од свега. Али, ваљда ће ми сада потписати онај папир…"

"За цјеловит увид у стање ваше супруге", доктор ми се обратио, "нужна је још једна лабораторијска претрага. Снимак моторике руку. Да ли вам одговара новембар?" Ово се догађало тринаестог августа. Плануо сам балканским рјечником, а онда смиреније рекао на енглеским:

"Ово је крајње некоректно и непрофесионално!" Окренуо сам се супрузи и рекао јој шта јој опет траже:

"Ја више нећу долазити, па макар никад и не добила...", тужно је мрмосила и обуздавала једну сузу која се очигледно заметала у лијевом оку.

Доктор је изишао из собе. Ми смо се вратили у чекаоницу. Сјели. За који час сам се подигао, одлучно пришао шалтеру и обратио секретарици грубим гласом:

"Хоћете ли нам дати папир због кога сте нас оволико измалтретирали?!"

"Хоћемо!", секретарица се изненадила због моје напрасности. На трен се збунила, али као да је имала разумијевања за моју реакцију, спонтано се сагласила, а онда додала професионалним гласом:

"Идуће седмице ћемо вам послати потписан папир који сте тражили. Хоћете ли доћи на преглед који вам доктор предлаже?"

"Хоћемо!", узвратио сам помирљиво.

"Хоћемо, али само ако прије дође тај нама потребан папир", додала је супруга на енглеском језику који је наједном источио из ње.

Сљедеће седмице су на кућну адресу стигли позитивни љекарски налази.

И супруга је постала амерички држављанин.

И њој је честитао наш предсједник, господин Џорџ В. Буш.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: