Улазим јуче код мојих, видим – тата нешто смркнут, обесио нос, не проговара.
- Шта му је, питам маму.
- Ах, моја Дудо, шта му није…- рече мама и уздахну.
- Јел’ болестан…? Да није чир опет…?
- Није прош’о технички. – рече мама и показа ми прстом да ћутим. – Немој да зна да сам ти рекла. Иш’о јуче да региструје кола, вратили га. Кажу – стар је.
- Он, стар..?
- Не он, ауто. После отиш’о да продужи возачку, па и ту га одбише – веле, не чује.
- Па чује ли..?
- Шта да ти кажем, Дудо драга, нешто чује, нешто не чује… како кад. – рече мама и рашири руке. – Ено га, од јутрос чита неке Службене листове, хоће да пише жалбе, тужбе… не питај. Знаш свог оца кад се зајогуни.
Уђох у дневну. Тата је седео у белој атлет мајици и плавом доњем делу тренерке која је, ако се добро сећам, купљена у Лорису, у Сарајеву, још за време Олимпијаде.
- Како си, тата..? – упитах мало гласније. Он подиже поглед.
- Значи, већ је стигла све да ти исприча..? Твоја мајка би на лакат проговорила… - рече и задуби се наново у своје хартије.
- Нема везе, тата… него, шта радиш то…?
Он настави да пребира по папирима не дижући поглед. Стварно не чује, помислих.
- Шта радиш то, тата…? – упитах гласније.
- Читам, видиш ваљда. И шта се дереш, нисам глув.
- Шта читаш…?
- Читам да нађем рупу у закону па да се жалим. Сваки закон има рупу. И жалићу се, да знаш. Има да их терам до Стразбура…!
- Губиш време, тата.
- Нека. Времена барем имам на претек. – рече тата и настави да чита.
- Немаш времена, тата. – рекох тихо, најтише.
- Шта си рекла…?
- Ништа. Само ти читај.
Мој тата је стар, помислих. Мој тата има боре и две дубоке бразде које му се сливају низ образе. Залисци су му одавно седи а коса проређена. Очи некако водњикаве, врат смежуран. Длаке на прсима беле. Ништа није остало од оне људескаре од два нула пет. Његове руке, руке које су некада носиле децу, ћумур, џакове с кромпиром, веш машине, руке које су нас безброј пута селиле из једног у други стан, руке на којима је бака толико пута одношена низ степенице, до кола па у хитну – те руке сада дрхте док подвлачи битне ствари у Службеном гласнику.
Време пролази и ноншалантно прелази преко свега. Преко мог оца, његовог црвеног аута, ове зграде у којој живи већ више од тридесет година. Време оставља своје трагове на лицима, телима, на избледелој каросерији стојадина, ћелавим зимским гумама, фасади… Увлачи се као лопов у старе фотографије, у зидове који се полако руне, тепихе који бледе, краде нам сваки трен неповратно. Време злобно маше својом заставом и отима дан по дан, од живота, од њих, од нас. А ја не дам да мој тата остари. Икада.
Јер, мој тата се не да. Мој тата је јак. Мој тата и данас тврдоглаво одбија да иде лифтом. Он шета по пет километара дневно, иде на пецање недељом, не признаје доконо наклапање с вршњацима у парку, презире шах. Мој тата још увек уме да потрчи за лоптом, научи клинце из краја понеку финту. Мој тата и даље сам кречи кућу. И тресе тепихе на оном једином преосталом гелендеру иза зграде. Мој тата је снажан. Иде на плац, коси, крчи коров, пење се на кров, поправља олуке. Комшије га и даље зову кад им се запуше одводи. Мој тата и даље вреди. Његов стојадин и даље вреди. Обојица су прављени да трају. Дуго, дуго. И зато ме не занима шта каже технички или тамо нека шмизла из медицине рада.
- Волим те. – шапућем једва чујно.
- Волим и ја тебе, травчице. – каже и наставља да пребира по хартији.
Књижевна радионица Кордун
