Миљенко Јерговић у књижари "Зенит" у Новом Саду поводом свог новог романа "Херкул"
Поред тога што је говорио о мотивима да напише роман „Селидба“, о томе зашто би волео да пише лако, управо онако како је његова Нона кувала, о томе ко су наши хероји и другим стварима, представљајући и свој нови роман „Херкул“ у новосадској књижари „Зенит“…
Пише: Гордана Нонин28. фебруара 2020. 23.10 Измењено: 29. фебруара 2020. 00.23
… Миљенко Јерговић је причао и о томе да би највише волео да напише књигу о сарајевским гробљима јер ако „преоремо и изравнамо наша гробља, преорали смо сећање на саме себе“ и да би он, да је којим случајем Џорџ Сорош, свакако знао да новац уложи управо у очување гробаља и друге такве ствари.
Како он то није, и написаном књигом о причама које нам причају надгробни споменици, могло би се сачувати сећање на нас.
Разговор који је песник Срђан Секулић сјајно водио са познатим књижевником, трајао је више од сат и по у препуној великој књижари „Зенит“, а иначе, за промоцију Јерговићева два последња романа морала су се, због изузетног интересовања, што није код нас уобичајено, резервисати места за седење већ данима унапред.
Ипак, и поред тога, публика је и стајала током целе те вечери у четвртак и с великом пажњом слушала писца. Захваљујући управо Срђану Секулићу, публика у Новом Саду је била у прилици да „из прве руке“ чује, можда и по први пут јавно, како је заправо Миљенко прво почео да објављује поезију, а тек онда прозу по којој ће, током тридесет година писања, и постати познат у целој Европи.
Била је то прилика и да се чује од Јерговића и каква је заиста разлика између његовог Сарајева у којем је одрастао и овог данашњег, као и зашто је потпуно невероватна мржња према мигрантима и избеглицама која је готово запосела људе те свет у којем живимо претворила у лажљив и покварен.
– Нажалост, та два Сарајева немају никакве везе једно с другим, и то по две основе. Једна основа је она нормалног протока времена, јер је прошло 30-40 година и све се променило и у Сарајеву, као што се променило и у Цириху, Паризу, Новом Саду, Београду… А то како се променило у Сарајеву, тако се није променило нигде другде јер имали смо три и по године опсаде и потпуно је незамисливо шта се тамо тада дешавало. Све приче о томе како је то изгледало су фејк приче јер је то стварно била као опсада Лењинграда и тешко је било шта о томе рећи а да то буде до краја разумљиво. О томе се може писати само метафорично. Након те три и по године, прошло је још и 25 година потпуног дисконтинуитета са оним претходним временом. Данас се у Сарајеву могу видети само остаци кулиса оног претходног света. Да би се то до краја схватило, можда је најбоље прочитати књигу Марка Мазовера „Солун град духова“. Она наизглед нема директне везе са Сарајевом, али када је прочитате, видећете шта сам желео тиме да кажем. Једноставно, остале су вам кулисе претходног света и времена које немају никакве везе са светом данашњег Сарајева, ма колико се ово данашње Сарајево бусало у прса и трудио да има. Ово не говорим у неком вредносном смислу. Не говорим да је ово или оно Сарајево боље или да су ови људи бољи од оних или обрнуто… не, мене то заиста не интересује, осим што гледано из моје скромне, посве индивидуалне перспективе, ја увек имам више поштовања према шареном свету него према једнообразном свету. Данашње Сарајево је једнообразно, као што су, нажалост, то и сви други наши велики градови. Од свих наших великих градова најмање је једнообразан Београд и то не само зато што је велики по броју становника већ и зато што од 1944. године, шта год ко о томе мислио, у њему није било рата, па је нека илузија о неком шаренилу и могла бити сачувана. Сви други градови су једнообразни јер то што у Новом Саду или Сарајеву имате различите верске објекте, синагоге, католичке цркве и друге, све је то обична кулиса. Грађевине нису потврда шаренила једног света. Шаренило једног света је шаренило људи. Ако они нису шарени, грађевине могу бити какве год – рекао је Јерговић и додао:
– Ми смо, у том смислу, поражен свет. У нашим крајевима, а усуђујем се под тим мислити и на Нови Сад и на Сарајево, модерно је говорити о вишенационалним заједницама и о мултикултуралности, инклузивности… То је постојало до оног тренутка у којем је код нас створена свест о томе. У том тренутку смо постали борци против свега тога или је то већ био тренутак у којем смо све то већ уништили. Онда смо се кренули хвалити својим сценографијама, свим тим туђим црквама… почели смо се хвалити шта смо све изградили, онако мазимо их пред ТВ камерама, ово је наше, ово су наше комшије… А комшија, у ствари, нигде, евентуално на гробљу и то евентуално. Ако бисмо заиста хтели нешто од тога стварати и враћати, има само један начин да то урадимо: морали бисмо постати страшно, страшно, страшно љубазни према избеглицама и мигрантима са Блиског и Средњег Истока јер су они у ствари наша прва и последња нада у повратак било каквог шаренила. А ми смо према њима изразито нељубазни. Занимљиво је у тој нашој нељубазности то да су према њима баш најнељубазнији они који се највише хвале својим мулти-култи шаренилом. Пример за то је колико у Босни и Херцеговини нису драге избеглице са Блиског Истока, без обзира чак и на то да су они често и исте вере као они којима нису драги. То је просто невероватно, нечувено. Човек се запита у чему је ствар, зашто мрзимо толико те људе. Зато што су ти људи у основи слика нашег односа према том такозваном другом и према тој цркви или синагоги у којој у ствари нема никог. Које су празне али, ето, само што се комшије нису вратиле. Дакле, ми смо лажљив и покварен свет. Све смо учинили да будемо етнички чисти а сада се нешто правимо да то није тако.“
Током вечери, Јерговић је одговарао на бројна питања која су постављана и из публике, па је тако на питање шта заправо значи бити слободан, одговорио: „Мера слободе у нама је мера одсутности тескобе у нама“.
Наше књиге постоје јер Теофил Панчић пише о њима
– Не знам да ли су читаоци сасвим свесни чињенице да књиге на овом језику постоје зато што Теофил Панчић пише о тим књигама. Немачка је књижевност постојала зато што је Марсел Рајх-Раницки писао о немачкој књижевности. Мимо тога је крајње упитно да ли би она постојала. Књиге и писци постоје само ако постоје они који о књигама и писцима пишу. Можемо се снебивати и пренемагати о томе како је књижевна критика оваква или онаква, или како нам није потребна, да смо свијет којем све то скупа не треба, али то су будалаштине јер, без људи који пишу о књигама и књижевности тај свијет нема смисла, тај свијет не постоји, он се распада као што се распадала слика на телевизору који се управо квари али, у она времена када су постојале катодне цијеви. Јер, данас када нам се телевизор поквари, нема ничег, све је црно и он одједном напросто умре. Раније би ТВ умро до пола, могао си му нешто учинити, ударити га са стране, некако га одржавати будним. То је био процес, слика се тек кренула распадати и полако нестајати. Е баш тако нестаје слике о једној књижевности са нестанком оног човека који о тој књижевности пише. Заправо су сретне оне књижевности у којима тај човек никада не нестаје. Српско-хрватско-босанскохерцеговачке и црногорске књижевности имају с том ствари релативну срећу у последњих сто година јер ми током тог века имамо недирнут тај континуитет великог писања о књигама, писцима и књижевности. Када кажем велико писање не мислим на професорско писање иако је увек било професора који су знали драгоцено добро и јако лепо писати о књижевности али њихов текст обично није добацивао довољно далеко до оне публике до које је морао добацити. Они су били и јесу као оне радио станице што имају узак домашај – рекао је Јерговић који је одмах након избијања афере око НИН-ове награде већ написао да је Теофл Панчић наш Марсел Рајх-Раницки.
Извор: Данас
