СЕЋАЊЕ НА СИМОНА СИМОНОВИЋА (1946–2020)
Писање је за овог свестраног књижевника било, да се позовемо на једну од честих метафора његове поезије, стваралачки и егзистенцијални чин „одбране од хладноће”, оне судбинске и историјске језе којој човек, поготову на балканским просторима, тешко може умаћи
Аутор: Предраг Петровић, четвртак, 16.01.2020.
Ураспону дугом скоро пола века, од збирке Прибој (1971) до стихова из књиге Уочи главног претреса (2018), Симон Симоновић (1946–2020) градио је препознатљиви песнички израз, временом све више језички раслојен, отворен како према свакодневним говорним облицима тако и према народној лирици и мелодијама родног, врањанског краја. Низу песничких књига у новије доба придружила се и ауторова лирска, аутобиографски осенчена проза, у романима Тајка (2001) и Хоћу-нећу (2010) као и медитативно-есејистички записи Разно (2017), И тако...(2019).
Посматран у целини Симоновићев опус слива се у јединствену лирску причу о дошљаку који у уторби великог града покушава да сачува хоризонте завичајног и исконског простора, духовну вертикалу која се дуж породичног родослова спушта ка историјском памћењу и архетипским знамењима. Топоси Врања и југоисточне Србије, проткани меланхоличним сећањима на детињство, били су важно мотивско упориште Симоновићевог писања које га је повремено приближавало оном жалу за минулим временима који постоји у прози Боре Станковића. Ове две димензије, урбана и завичајна, некада се у Симоновићевој поезији укрштају и сједињују, препознајући у свакодневном искуству трагове митског и ритуалног, или се, пак, разилазе приказујући модерног човека отуђеног и неспремног да успостави истинску везу са наслеђем. Тај непрестани дијалог модерног и минулог, личног и колективног, предака и потомака окосница је језичке и смисаоне слојевитости Симоновићевог опуса.
Писање је за овог свестраног књижевника било, да се позовемо на једну од честих метафора његове поезије, стваралачки и егзистенцијални чин „одбране од хладноће”, оне судбинске и историјске језе којој човек, поготову на балканским просторима, тешко може умаћи. И онда када је веристички усредсређена на стварност, у којој зрно лирског проклија у крилу баналности, или на физиологију сопственог тела опхрваног болом, Симоновићевој поезији понајпре је стало до оних тешко ухватљивих тренутака када се свест о стварности и сопству мути и преображава у нешто друго – варљиву снохватицу или горку несаницу.
Град са својим лицима и наличјима истрајавао је као опсесивни простор Симоновићеве лирике, као једно место у којем су у модерно доба могуће велике побуне и преврати, где борба идеологија, класа и култура нуди некакву могућност за хуманистички преокрет. Међутим, као код ретко ког савременог песника у Симоновићевој лирици преовлађује простор болнице као егзистенцијалног оквира у којем болест постоји не више као доминирајуће, него једино могуће стање, усуд од кога не може бити спаса. Уместо потребе за некаквим, у овом животу заправо никада могућим и трајним оздрављењем, болест, праћена исконским страхом да се тело суочи са сопственим пропадањем, постаје у Симоновићевој поезији перспектива из које се стварност види и расуђује изоштреније, попут „писма” које на телу уписује оштрица скалпела. Напор за артикулисањем оног непознатог што је настањено у дубинама властитог бића, постао је годинама све интензивније суочавање песничког субјекта са болом који растаче трошно тело и дезинтегрише неспокојни дух. Тренуци бола и ушивања рана моменти су када живот проговара поезијом и када стихови постају једини могући облик општења са оностраним. Смрти се тада супротставља само крхка снага изговорених речи, одабраних и емотивних, у којима се слила сва вера у могућност уметности да превлада ништавило.
Нарастајућа лична и колективна тескоба претварала се у новијим Симоновићевим стиховима у животну и уметничку потребу за исказивањем, саопштавањем, комуникацијом али и у резигнирано стање одјављивања из неспокојног живота и тескобом опседнуте поезије, поготову у збирци Педесет две одјаве (2008). У тој књизи је и песма „Горка јесен” у којој лирски глас тоне у стишану резигнацију која постепено прераста у обеспокојавајућу тишину. Све мање обасјан залазећим сунцем а све више у сенци наталожених година, песнички субјект схвата да никакав ослонац осим те сенке и нема. Одговори на прећутана питања припадају будућности и наредним генерацијама, оно што постоји сада и овде је блага језа пред смрћу која недозвана долази: „Ослоњен на сопствену сенку, / Склапам капке насред пучине, / И с благом језом горку јесен / Остављам деци и унуцима.”
Извор: ПОЛИТИКА
