Лични ставови
Реч књижевника и издавача на додели признања "Витез позива", у Народном позоришту у Београду, 18. децембра 2019
Пише: Гојко Божовић 27. децембра 2019.
Даме и господо, драги пријатељи
Вук Караџић је негде написао да по људској слабости „свако радо слуша да и други (особито знатни) људи о њему што добро говоре“. То је и моја слабост и уопште се не заваравам да је једина.
Био сам много пута у прилици да говорим о другима на доделама награда и признања, био сам неколико пута у прилици да примам награде, али сам се увек некако природније осећао када говорим о другима.
Награде су, међутим, тренутак у коме се сусретнемо са собом и када, колико год у том тренутку уживали, морамо да бацимо поглед иза себе како бисмо могли да се преиспитујемо у садашњем тренутку.
Отуда примајући ово високо признање, које ме је обрадовало, морам да се запитам да ли је у овом дану и у овим данима и годинама ико од нас, најпре ја, достојан да прима награде и признања у часу када пропада читава земља.
Ми падамо, а падобран се није отворио. Док пропада друштво, трају расправе о бољим и горим картама на „Титанику“.
Деценијама у овој земљи нема мира, ни уређености, али друштво најчешће не жели да се тргне из обамрлости, нити да се организује за опстанак. Уместо тога, оно постаје лак плен демагога и аутократа док се још није опоравило од ранијих аутократских епоха. Обнова ауторитарног поретка најозбиљнији је пораз моје генерације. Она у том поразу мора пронаћи снагу и искуство или потпуни слом.
Ми смо друштво које верује у своје посебно место и улогу у свету, али ту улогу пажљиво скрива и од себе самог у свакодневном животу и у свом непосредном организовању.
Данас трпимо поредак кога ћемо се сутра стидети. Од митоманије не стижемо да се бавимо свакодневним пословима. Од епске историје и идеализоване прошлости не успевамо да дођемо до критичке слике савременог доба и свога места у њему. Бесконачно стрпљиво чекамо чудо и онда не чинимо ништа да се догоде ни сасвим логичне, једноставне и очекиване ствари.
Отуда смо постали друштво у коме има мало наде и још мање извесности. Постали смо друштво сналажења, а не друштво знања, рада и способности.
Постали смо друштво из кога одлази ко год може, а у њему остају само они који морају и они, срећом и они, који су непоправљиво тврдоглави и верују да ово друштво заслужује боље и мора другачије и боље. Постали смо заједница у којој су уништене моралне основе друштвене егзистенције.
Лаж, крађа, издаја, превара, злочини – ништа то није неприхватљиво ако човек размени савест за политичку покорност. У земљи у којој се толико лаже шокантна је постала истина.
На жртву за опште добро није спремна ни црква чија је то темељна прича, ни многи појединци који су наше поштовање заслуживали у прошлим временима.
Друштвом су завладали страх и сиромаштво, покорност и неискреност. Нема среће у земљи из које се толико одлази, нити развоја у друштву које живи у страху и панично бежи од истине о себи.
И у бољим и у горим временима човек мора да пронађе упориште у коме ће бити у миру са собом и у коме ће покушати да обнови дијалог са другима. Ја сам то упориште тражио у својој професији.
Данило Киш, који је недавно поново оклеветан, написао је да је књижевност „последње прибежиште здравог разума“.
То последње прибежиште здравог разума данас нам је потребније него икада у нашем искуству. Ако га Киш види у књижевности, ми га можемо проширити и тражити и у целој култури и у свим нашим професијама. Човек који има професију има и независност, а то је данас ретко и тешко барем онолико колико је истински неопходно.
Мој избор је књижевност. Као читалац и писац књижевности сам нудио највише што могу, а од ње сам захтевао највише за шта сам био способан. Веровао сам и верујем у врхунску књижевност која почива на великим критеријумима културе и просвећености, у књижевност која поставља тешка питања, која своју судбину не испуњава у пукој забави него у коначном сусрету човека са првим и последњим питањима свог искуства.
Верујем у књижевност која нас својим одсудним причама чини припадницима истинске људске заједнице, насупрот свакој равнодушности и несолидарности. Човек који чита добре књиге поставља потом важна и непомирљива питања и отима се из руку силе и манипулације, страха и лажи.
Издаваштво доживљавам као наставак књижевности другим средствима. Објављујем у Архипелагу књиге које могу мирно да препоручим својој деци и својим пријатељима као и било ком другом читаоцу. У времену популизма и разобручене забаве објављујем књиге које су утемељене у историји и савремености светске књижевности и у најбољим сазнањима модерне хуманистике.
У Историји Рима Тацит пише: „Преживели смо Тиберија, преживели смо Калигулу, преживели смо чак и Нерона, али је у томе прошао и наш живот.“ У овим Тацитовим речима увек сам радије видео отмену меланхолију него тмасту и тешку депресију, пре упутство за самосвесну акцију него позив на покорно и невидљиво трајање.
Много тога смо преживели, много тога је остало да преживимо, али ипак није свеједно како је прошао и како пролази наш живот.
Да ли тај живот испуњавамо смислом и траговима или га остављамо као празну таблу сред историјске и друштвене пустоши. И не зависи све у том животу ни од једног Тиберија, Калигуле или Нерона, којим год именима их звали, него зависи и од нас самих који смо дужни својим професијама, свом друштву, својим ближњим, напокон и самима себи.
Хвала удружењу Леx на активностима које предузима.
Хвала Жирију што ме је удостојио признања „Витез позива“ према коме се осећам обавезним и које ћу и убудуће морати да заслужујем.
Хвала досадашњим добитницима што су ово признање учинили тако значајним.
Хвала вама на доброј вољи и пажњи с којом сте ме саслушали.
Извор: Данас
