Многи Срби погрешно мисле да је Хандке стао на нашу страну зато што нас, због нечег, само њему знаном, безусловно воли. Не… Он пре свега воли истину, а на нашу страну је стао само зато што је сматрао да је истина о нама ускраћена у свету и на Западу.
Због таквог свог става, који одудара од једноумног стереотипа Запада о Србима, личио је на отпали део уходаног маханизма, који је, својим испадом из система, пореметио његов уједначени рад и претио да проузрокује даље кварење.
Хандке је, заправо, веома критичан према нама и много тога нам с правом замера, што нам је кроз своје примедбе и специфични сарказам и лично показао.
После свега чини се да су Срби, такви какви јесу, потребни Хандкеу и да је баш такав Хандке потребан Србима.
ЕКСКЛУЗИВНО: СЕЋАЊА НА ДРУЖЕЊЕ СА ПЕТЕРОМ ХАНДКЕОМ
Највише је, по сопственим речима, постао присан, волео је да се дружи са нама Србима, из енклаве Велика Хоча и Ораховац са Косова и Метохије. Са нама Србима, обесправљеним, изолованим, заборављеним и отписаним од свих Хандке овде налази мир…Многи Срби погрешно мисле да је Хандке стао на нашу страну зато што нас, због нечег, само њему знаном, безусловно воли. Не! Он пре свега воли истину, а на нашу страну је стао само зато што је сматрао да је истина о нама ускраћена у свету и на Западу.Хандке је ризиковао много, скоро све стајући уз Србе и бранећи их од неправедних оптужби. Угрозио је и своју књижњевну каријеру. Постао је „губитник“, јер су због нас Срба – њега на Западу почели да прогањају и да му оспоравају књижевни таленат. И прогањају га тако већ више од две дециније Али, онда се десило чудо! Дошло је недавно до великог преокрета, и он је заправо постао велики победник, Добитник највеће светске награде за књижевност! И тако је коначно правда задовољена!
Пише: Дејан Баљошевић
Ораховац, 10. децембар 2019. године
Када ми је, као Координатору за општину Ораховац, тадашњег Координационог центра за Косово и Метохију Савезне Републике Србије и Црне Горе, први пут 2006. године била најављена посета Петера Хандкеа, улогу домаћина прихватио сам невољно.
И поред уверавања књижевника Ранка Ђиновића, који је, са колегама из Београда, био организатор посете, да се ради о великом човеку – аустријском писцу, сасвим другачијем од осталих и подсећања да је јавно стао у одбрану Срба и због тога претрпео многе непријатности, остао сам сумњичав по питању његове добронамерности, због лошег искуства са људима са запада, кроз сарадњу са немачким КФОР-ом и другим међународним организацијама на КиМ.
Помислио сам како нам у посету поново долази неко звучно име са запада, кога су привукли тамошњи сензационалистички медијски извештаји о сукобима Срба и Албанаца на Косову и Метохији, па лично жели да се увери о стварном стању ствари на терену и задовољи своју знатижељу или авантуристички дух, који писца нагони да тражи инспирацију за неко своје ново књижевно дело.
Наш први сусрет, сусрет великог светског писца и локалног представника српске заједнице, протекао је чисто протоколарно, ничим не наговештавајући да ће израсти у истинско пријатељство, које се, на први поглед не може објаснити здравом логиком, јер му нису претходили разумни предуслови.
Сада, када сам га боље упознао, знам да је тада, рукујући се са мном на тргу Светог Стефана у Великој Хочи, праћен гомилом новинара, осетио, мада то ничим није показивао, да испред себе има збуњеног и у себе несигурног представника Срба, на кога је пао превелики терет послератне одговорности.
Потрудио сам се (по службеној дужности), да његов боравак у Великој Хочи протекне у најбољем реду, колико су то тада послератни услови у „енклави“ дозвољавали, али никако нисам успевао да сакријем нервозу коју су ми уносили бројни новинари који су се сво време врзмали око мене, погрешно ме сматрајући због нечег битним.
Хандке је приметио ту моју смушеност, па се, желећи да ме опусти и олакша ми ситуацију, којој, очигледно, нисам дорастао, опходио према мени благо, као да се одувек познајемо и као да смо у свему равноправни.
Наши односи су после сваког наредног сусрета били све приснији и отворенији. Касније, док сам га слушао и пио вино с њим, опуштено и без присуства новинара, прекоравао сам самог себе што сам дозволио себи да имам трему пред овако скромним и разумним човеком.
ребало ми је доста времена да схватим да смо му се можда допали и постали интересантни, баш због тога што се, традиционално неорганизовани и међусобно разједињени, нисмо трудили да му се допаднемо и погажемо бољим него што јесмо и што га, уморни од доказивања правде и помирени са чињеницом што смо од „Света“ већ проглашени за кривце, нисмо оптерећивали политичким темама и нашим тешким, неизвесним животима. Није ни било потребе за тим, јер је он својим истанчаним духом добро осећао ситуацију у којој смо се нашли и био свестан свих наших страхова и слабости и у нама видео нешто што ни ми сами нисмо видели.
Када ми је годину дана касније, на Васкрс 2007. године предао донацију од 50 хиљада евра, одрекавши се у нашу корист додељене му алтернативне немачке новчане награде за књижевност „Хајнрих Хајне“, осетивши да ми предаје велики „терет“ (који до тада у животу нисам држао у рукама), охрабрио ме је речима „не бој се, то је само мали новац“.
Никада ме није питао како смо потрошили тај новац, а потрошили смо га, могу сада да констатујем – улудо – „по српски“.
Када сам му после једне друге донације дате за опремање омладинске сале у горњем српском делу Ораховца, послао рачуне да оправдам предат ми новац, није хтео ни да их погледа, поручивши ми да смо пријатељи а пријатељи немају потребу да се на такав начин проверавају.
Био сам пријатно изненађен када је мене, моју супругу Јовану и протиницу Радмилу Драгићевић из Велике Хоче, позвао да му будемо гости на додели награде „Беловодска розета“ код Крушевца (која се традиционално, сваке године, додељује за изузетан допринос српској култури и уметности). Био сам поносан што сам био уз њега, правећи се важан пред тамошњим бившим колегама са студија (машинства у Трстенику), који су се збуњено питали откуд ја у друштву Петера Хандкеа.
Када је саопштено да је ће му бити додељена Нобелова награда за књижевност, одахнули смо и обрадовали се много и то не због саме награде, која само потврђује његово изузетно књижевно стваралаштво, које ми – Срби слабо и познајемо, већ због њега самог, зато што нас је почела мучити нелагода што је, стајући уз нас – Србе, губитнике југословенских грађанских ратова 90.-тих и сам постао „губитник“, јер су због нас и њега на Западу почели да прогањају и да му оспоравају књижевни таленат.
Али, десило се чудо!
Хандке са Баљошевићем ломи погачу
Он је, заправо, постао велики победник, тиме што је у тој својој усамљеничкој борби за истину, „corpus delicti“ (доказ о кривици) завереничког Запада пронашао у нама – Србима из „енклаве“, обесправљеним, изолованим, заборављеним и отписаним од свих, јер је на међународној сцени, на којој се играју прљаве игре, доказао да се истински победник, и у овом времену, може постати једино ако се не прави никакав компромис са истином, без обзира на чијој је она страни.
У тој ризичној хазардској игри са светским моћницима, он је, играјући на карту истине а у корист Срба, као главни улог ставио своју књижевну каријеру, збуњујући и нервирајући Европу својом доследношћу. Та иста Европа, којој се отргао, сматрала га је својим изродом и издајником, али на крају није могла да му оспори књижевни таленат и не ода му највеће светско признање за књижевност за ову, 2019. годину.
нашао у нама, приписујући му, због тога, и извесну луцидност. Ништа посебно. Срби су, као и сви остали народи на свету, народ са многим манама и врлинама, једино што више од свега воле слободу и не трпе ропство, због чега су исконски спремни на страдање, без обзира на жртву коју ће за то платити. Због тога су често несхваћени од Света, попут бунтовног писца, који пише супротно времену у којем живи, не марећи што неће бити схваћен од својих савременика. Можда је то та „тајна веза“ која нас спаја.
Многи Срби погрешно мисле да је Хандке стао на нашу страну зато што нас, због нечег, само њему знаном, безусловно воли. Не… Он пре свега воли истину, а на нашу страну је стао само зато што је сматрао да је истина о нама ускраћена у свету и на Западу.
Због таквог свог става, који одудара од једноумног стереотипа Запада о Србима, личио је на отпали део уходаног маханизма, који је, својим испадом из система, пореметио његов уједначени рад и претио да проузрокује даље кварење.
Хандке је, заправо, веома критичан према нама и много тога нам с правом замера, што нам је кроз своје примедбе и специфични сарказам и лично показао.
После свега чини се да су Срби, такви какви јесу, потребни Хандкеу и да је баш такав Хандке потребан Србима.
* Објављене фотографије су из личне архиве Дејана и Јоване Баљошевић
Извор: Између сна и јаве
