Сава Мркаљ (1783-1833)
Ако нетко од западних Срба заслужује да буде уврштен међу 100 највећих и најумнијих Срба онда је то свакако Сава Мркаљ. По свему ономе што је учинио за народ коме припада то је оно најмање чиме му се нова генерација тог истог народа могла одужити. Међутим, то се није догодило. Сава Мркаљ је пао у заборав и познато је име тек у стручним круговима и круговима познавалаца његова дěла.
Биографија
Рођен је (1783. године у Ласињском Сјеничаку на Кордуну) неколико година након Вука Караџића, који га је међутим надживěо читаве три деценије. Завршио је богословију, био вěрски и приватни учитељ, архигминазиста, даровити студент филозофије, логике, физике и математике, да би учени свěт фасцинирао филозофијом језика. Владао је латинским, нěмачким, француским и руско-славенским, служио се грчким и хебрејским језиком, а познавао је италијански и мађарски. Уз то је био и врстан пěсник, полемичар и бесěдник.
У Пешти је 1810. године догодио се његов сусрет са Вуком, који је због лěчења прекинуо учење у Великој школи у Београду. Разумě се, Мркаљ, иако млађи, био је неуспоредиво ученији од Вука, који је изузетно цěнио Саву и Луку Миладинова. У Будиму је Мркаљ штампао славну књижицу са метафоричним називом »Сало дебелога јера либо азбукопротрěс« (метафорично - »Сало«; јер – знак за непостојећи глас дебело, пошто има испупчење). У тој књизи предлаже да се избаце сви непотрěбни знаци у азбуци, и то веома увěрљиво образлаже. Тиме себи ствара врло јаке и моћне непријатеље – прě свега црквене представнике – који су настојали сачувати традицију у унијатском окружењу.
Одмах затим, 1811. године, пошто је као врстан логичар и језички мислилац научно засновао реформу азбуке и најавио да ће припремити ЈЕЗИКОПРОТРЕС, долази до неочекиваног и тешко објашњивог обрта. Мркаљ се повлачи у манастир. Ту се убрзо сукобљава са црквеним достојанственицима, те бива размонашен и препуштен дугом и мучном путовању. Уз несигурну егзистенцију приватног учитеља, са одбијеном жељом да га поново приме у манастир (1825), учитељ и вěроучитељ у нервном растројењу поврěдиће човěка који је од њега тражио приватне часове из латинског. Тако је доспěо у затвор, гдě је мучен, затим у карловачку болницу, па у душевну болницу у Бечу, гдě га је и Вук посěћивао и гдě је 1833. године и умро.
Пěсме
Од Мркаља је остало, колико се за сад зна, 25 пěсничких јединица, од чега 13 изворних и 12 прěвода, препěва и прерада. Први пут се у поезији огледао 1805. године у "Оди Кирилу Живковићу", епископу пакрачкоме, и то на рускословенском (новом црквенословенском) језику, а у коауторству са извěсним студентом Павелом Докторовичем. Нěколико пěсама из 1817. године, чекале су дуго на објављивање. Од 13 изворних пěсама само су три објављене за његова живота, и то пред његову смрт, док је био у бечкој болници. Пет изворних пěсама и пет прěвода са препěвима открио је Владан Недић 1959. године, међу њима и антологијску пјесму "Јао, јао, јао тристо пута"
Јао! Јао! Јао триста пута! Пала нам је, пала коцка љута; Море зала ов'је свет! Лед и ватра, зрак и гром, и вода, Звери, змије, гад од разна рода, Често век нам чине клет!
Зло је мучно садашње поднети, Зло нас бивше пече у памети, Будуће већ једе нас. Дневне туге рађају сне худне, А сни ноћни растуже нас будне. Јесмо л' без зла који час?
Човек, страва човеку ах! већа, Гони правду, што је свију срећа, Гони мир из света сав. Вук не ломи реч, ни веру своју; Топ и картач не привезу к боју Анаконда, рис и лав.
1825.
Тако она почиње, а Мркаљев наслов у рукопису гласи: "Састављено кад у Горњокарловачку боловаоницу доспěо побěђен, и остављен од свега свěта!".
Међу осталим његовим пěсмама истиче се "Сонет преславну Архипастиру" (тј. Мушицком, епископу Карловачке епархије), у коме из чарне ноћи вапě за повезаношћу и јединством Срба, које само »вěра и језик« могу спасити од прождрљивог вука асимилације. Ваља навести и пěсму "Старац" и сонет "Јелени Дијаковић". За пěсму "Јао, јао, јао тристо пута" Љубомир Симовић је написао да је то модеран, врло европски и свěтски примěр критичне поезије. Тај убојити текст у рими о миту, каже Милорад Павић, могао би се сматрати манифестом нове предромантичарске школе.
Мркаљ лингвиста
Премда Србин из западних крајева, Мркаљ је пěвао, како каже "сремачки", тј. екавски, и то девокализујући бокално »р« (Србин, смрт умěсто Сербин, смерт).
Иако, нажалост, никада званично и службено, Мркаљ спада у најзнаменитије Србе свих врěмена, прě свега по томе што је успěо да на само 18 страна текста (»Сало дебелога јера либо азбукопротрěс« из 1810), уз двě стране предговора, изложи проблем и нађе рěшење за изузетно замршена питања српске азбуке и да то крунише, прě сусрета са Вуком, закључком: »Од данас све наше правописје под ово долази начело: ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ«. Оставимо по страни његово препуштање другима да направе графичке знакове за данашње љ, њ, ђ, уз допуну пропуштенога џ. Својим рěшењима отворио је врата демократизацији српске културе, тим прě што је заступио и употрěбу народног језика у књижевности, који је и сам примěњивао у својим пěсмама, писмима и у свакодневној комуникацији. Друго је језик науке, који се и данас разликује од народног језика, а треће је језик цркве и дописивање са црквеним институцијама.
Рекли су о Мркаљу
О величини Мркаљеве личности, којој се пребацује фрагментарност, као да не постоје и чувенији фрагментаричари у српској литератури, изјаснио се још Јернеј Копитар, рěчима да на 18 страна његове књиге има више језичке филозофије него у каквој дебелој граматици. А самоуки и још недоучени Вук у односу на велеученог Мркаља кога је 1810. године срео у Пешти, ускоро је у својој првој граматици написао: ја не могу друге азбуке употрěбити него Мркаљову, јербо за серпски језик лакша и чистија не може бити од ове.
Друго, Мркаљ спада у најзнаменитије Србе и по томе што је, како вели познати слависта Ватрослав Јагић, био први југославенски филозоф звукова српског језика.
Треће, од Мркаљевих само дванаест оригиналних пěсама, три су ушле у наше савремене антологије, дакле четвртина, што је задивљујући бројчани однос на који скреће пажњу Душан Иванић.
Четврто, Мркаљ је 1822. године први дао примěр сонета у правом јампском једанаестерцу, који је до 1959. године, нажалост остао у рукопису.
Пето, Мркаљ је претходник Лазе Костића у примěни чувеног јампског десетерца с акцентираним једносложницама, односно оствареним иктусима на четвртом и десетом слогу, и то у комбинирању с јампским једанаестерцем. То је употрěбио у антологијском препěву умно одабраног псалма 14 (15).
Мркаљ се огледа и у књижевној критици као бриљантан полемичар, нпр. у критици Видаковића.
Осим тога, био је умни теолог, посебно христолог, који је, према митрополиту Амфилохију Радовићу, по духу био сродан Његошу и који је посěдовао не само тананост филолошку и метафизичку, него и тананост теолошку. То се нпр. види по томе што је, како запажа Амфилохије Радовић, код нас први у препěву оченаша изворно тумачио реченицу хлěб наш насушни дај нам данас, јер није рěч о свакодневном хлěбу. У Мркаљеву препěву тај стих гласи; дај нам хлěб који душу 'рани, а тек затим долазе стихови; дај јошт, сваки дан и јело/ које нужно јест за тěло. Додајмо да Амфилохије Радовић показује да Мркаљ као христолог надмашује у понечем чак и Његоша.
Ни по обиму скромнијег, ни по садржају богатијег опуса.
Мркаљева родољубива мисија
Међутим, представа о Мркаљу била би недовољна, уколико се не осврнемо на његово учешће у живој и практичној борби за егзистенцијалне циљеве српског народа. Након неочекиваног и несрěтно окончаног покушаја да се замонаши, чиме је осујећено раније дано му обећање да ће бити постављен за учитеља у клерикалном училишту које је трěбало да се отвори, Мркаљ обилази све крајеве у којима Срби живе; мистериозно борави код Срба под Турском, затим у Глини, Карловцу, у Шибенику, Срему, Сремским Карловцима и у Новом Саду. Затим у Банату, Војнићу, па опет у Карловцу (1825).
Ово његово крстарење неки истраживачи називају лутањем изгубљеног човěка. Међутим, из података се може закључити да је Мркаљ у тим путешествијама обављао патриотску мисију образовања и васпитања одабраног кадра. Прě десетак година откривен је занимљив податак: Мркаљ је био приватни учитељ у Шапцу, гдě му је ученик био Јован Нинић, који је касније постао познати родољуб и мецена Ђорђа Марковића Кодера. О томе се 1844. године у "Подунавци" појавила и пěсма у којој српска младеж слави Мркаља и његов утěцај на ученике. Мало је познато и о Мркаљевој мисији у Далмацији, гдě је водио жестоку борбу против унијаћења, и у исти мах храбрио српско неуко свештенство. По свěдочењу протосинђела Кирила Цвěтковића, Мркаљ је надмоћно побěђивао унијатске мисионаре и заговорнике вěшто се одржавајући у канцеларији унијаћењу склоног владике Краљевића, на кога је ускоро група завěреника покушала атентат. На Цвěтковићево упозорење, да би га ускоро могла »бěда снаћи«, Мркаљ је одговорио: »Ја ћу бранити свој закон (вěру) и цркву, и учићу свакога (...) да постојан и тврд у вěри буде и своју част и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани. «
Сличан доживљај страдања, мрака и вěчите борбе супротности налазимо касније код Његоша, који је ту посланицу својеврěмено могао да прочита. У споменутој студији митрополит Амфилохије Радовић говори о Мркаљу као српском хамлету јобовске судбине и кова, односно јобовског немира и бунта. Његова животна кривуља, каже он, креће се између свěтлих и тамних боја, па закључује да су и свěтло-тамне боје и боје његовог религиозног лика. Истакнимо, међутим, да је и код Мркаља и код Његоша побěђивала вěра у спасење и отварање видика своме народу. Разлика је у томе што је Његош био у положају владаоца, а Мркаљ у положају егзистенцијално угрожене индивидуе којој није услишена нити жеља да образује браћу у училишту, у манастиру, те да тако умножи број истакнутих народних пастира.
О Мркаљу пише и Станко Кораћ, један од врсних познавалаца књижевности Срба у Хрватској: "Данас ми једва можемо сагледати колико је била замашна борба за језик и правопис што ју је почео Сава Мркаљ, а наставио Вук." Та се борба морала проширити до покрета, али се често дешава да у тако крупним подухватима падају први и најбољи борци. Мркаљ није издржао због сиромаштва и прогона, а и због тога што у себи није носио енергију бунтовника и освајача, какву је имао Вук, пред којим су стајале исте тешкоће. Јер да се успě у овако широким акцијама није довољна ученост и генијалност. Али ако је један пао, други је издржао и побěдио, зато што је био чвршћи, упорнији, човěк замаха и његов геније водио га увěк и само напрěд. И баш зато је Вук морао побěдити, јер како оно за њега рече Иво Андрић: "Вук је био прěк и врлетан човěк, коме је требало много простора у животу и на папиру."
Лингвистички геније из Сјеничака на Кордуну
Хисторијска судбина Срба у западној Крајини (данашња Хрватска) била је неповољна и зато што су се налазили на рубу између двě велике царевине, које су се бориле око проширења власти над нашим земљама. Организирани с помоћу Аустрије да се боре против великог зла, Турске, Срби на Војној граници, живěли су у сталном војничком логору увěк спремни за рат и то их је одбијало од мирног, приврěменог и духовног рада. У крајевима које су населили нису нашли ништа друго осим пусте и запуштене земље, нашавши се далеко од националног језгра које је остало на истоку. Без веза с тим језгром и без могућности да на овом простору мирно живе, они су тешко долазили до свěсти о неопходности културног стварања и до материјалне подлоге потрěбне за то стварање. Без градова, без културних срěдишта, без друштвене кохезије које ствара грађанско друштво, они су тешко улазили у свěт који је стварао културу. И онда кад су се појављивали даровити појединци, они у својој срěдини, гдě су рођени, нису могли бити прихваћени, јер су једина духовна срěдишта били манастири и црквене школе у којима опћи ниво образовања и просвěћености није био на потрěбној висини.
И зато је било управо трагично родити се у Сјеничаку и бити лингвистички геније, као нпр. Сава Мркаљ. Постављало се питање гдě наћи подлогу на коју треба да се ослони тај геније, гдě наћи установе, заводе, друштвену срěдину, могућност за јавну дěлатност, а да се не размишља о свакодневном хлěбу. Сава Мркаљ свега тога није имао. И зато се мора поставити питање: гдě је тај врт у који може да се постави ова моћна биљка и да даје плодове.
Мркаљ је показао што може својом одличном књижицом: "Сало дебелога јера либо азбукопротрес" (Будим, 1810). Обећао је и друга опширнија и свестранија дěла, која никад није написао, што је велика штета за српску културу, а можемо рећи и губитак, јер је у Мркаљу живěла стварна и знатна потенцијална могућност да ствара. Није написао што је обећао, зато што је био једна од најтрагичнијих фигура међу западним Србима. То је био комплетан интелектуалац, с дубоким и широким образовањем, са знањем француског, нěмачког, мађарског, латинског, грчког и хебрејског језика. Студирајући на униврзитету у Пешти, математику и филозофију с одличним успěхом, показао је ширину и замах свога занимања, осěћајући најбитнији културни проблем који је стајао пред Србима, а који је отворено и смěло поставио.
Извор: говори/трипод.цом
