Пући ће у мени, попут Великог праска, све моје жеље и снови.
Одмах и сад – то је доминантан појам у њиховом постојању.
Остати доследан способности за све, пробудити се из дугог дремежа јер нико није крив за мој умор и тромост, и запнути из петних жила да се досегне Врхунско. То је мој доминантни појам.
Ходати, ходати, ходати јер умор је измишљотина.
Прелазак у другу крајност – непотребна метаморфоза.
Мучнина је само пратилац успостављања навике, а навика је и комад организованости, и тресет здравља.
Здравље произилази из слободе.
Слобода је избор.
Ја бих успостављање склада ради хармоничног односа између мене и мене.
