Текстови „Градца” посвећени одговорности интелектуалаца у ратовима и у миру, поред критике пружају и решења у виду могућности избора, која увек постоји, затим, у независним медијима који се финансирају претплатом, у самосвојном ставу
Аутор: Марина Вулићевић
Боље од теоријских размарања о борби интелектуалаца за самостално и истинито мишљење говоре примери из живота, а један од најупечатљивијих дао је Ноам Чомски, о талентованом младом научнику Норману Финкелстајну, са Принстона , који је оголио лаж у вези са књигом „Од памтивека”, такозване Џоан Питерс, из 1984. године. Ту књигу Чомски описује као академско издање, које уз много фуснота доказује тезу да су Палестинци у ствари досељеници у области бивше Палестине. Ово дело добило је одушевљене критике у Вошингтон посту и Њујорк тајмсу, док је у ствари креирало атмосферу моралног оправдања за протеривање и смрт невиних људи, тим пре што је било опремљено и демографским анализама о томе да су Јевреји стварни градитељи ове земље.
Финкелстајн је написао текст на пар десетина страница и проследио га на адресе тридесет људи, академаца који се баве овом облашћу, али одговор је добио само од Ноама Чомског. Млади научник том приликом био је и упозорен да ће бити суочен за озбиљним прогоном званичне интелектуалне елите уколико настави да блати књигу, коју је очигледно написала нека обавештајна служба. Пошто се није зауставио, Финкелстајн је изгубио препоруке Универзитета Принстон, што му је уништило академску каријеру. Наставио је да живи у малом стану у Њујорку и да ради са социјално неприлагођеним тинејџерима. Ако је то утешно, поменута књига бескомпромисно је нападнута у Великој Британији, после упозорења Ноама Чомског.
Ова прича, која се, може наћи у новом броју чачанског култног часописа „Градац”, насловљеном „Одговорност интелектуалаца”, уз предговор и преводе Мирослава Будимира и Алексе Голијанина, симболична је због тога што говори о томе на који начин интелектуалци, припадници одређених академских заједница врше своје улоге секуларних првосвештеника у креирању јавног мњења, односно, стварању пропаганде. Према тексту Олдоса Хакслија постоје две врсте образовања: оно за слободу и одговорност и образовање за застрашивање. У складу са тим, може се навести мишљење Чомског по којем делују малобројни вредносно оријентисани интелектуалци и они чија је улога идеолошка контрола. Ови други су по његовом суду „експерти у оправдавају”, они служе интересима оних са стварном влашћу и полугама моћи и капитала. Тако се под кореном демократије регрутују масе секуларних верника.
Трилатерална комисија, приватна организација припадника елите Сједињених Америчких Држава, Западне Европе и Јапана, основана 1973. године, начинила је анализу под насловом „Криза демократије”, у којој се њени интелектуалци залажу за „умереност у демократији”, после масовних протеста из шездесетих и захтева који не могу бити испуњени „без значајне прерасподеле богатства и моћи” о чему није могло да се размишља. Чомски даје примере из америчке политике, интелектуалаца који су подржали америчка дејства у Вијетнаму, на Блиском Истоку и Латинској Америци, оних који су рационализовали злочине, док су били кажњени вредносно оријентисани мислиоци. Конформисти у оквиру академске заједнице су привилеговани слој који посредује између богатих и масе запослене за ситниш, док сировине и национална блага њихових држава хране Први свет.
Текст Расела Џекобија говори о последњој генерацији аутономних интелектуалаца Америке Луису Мамфорду и Едмунду Вилсону, али и о креирању конзервативних интелектуалаца на универзитетима, оних који тако стичу легитимитет да јавно делују и врше пропаганду. По његовом мишљењу, америчке корпорације све више шире своје политичке ставове тако што плаћају конзервативне интелектуалце да иступају за њих на националним медијима. Џулијан Асанж прогоњен је у „слободним и демократским друштвима”, али како Чомски цитира Самјуела Хантингтона, са Универзитета Харвард: „Моћ остаје јака кад је у мраку, чим се изложи дневном светлу, почиње да испарава”.
Чомски је скептичан према компликованом научном апарату интелектуалаца, напумпаној терминологији коју је тешко разумети, можда због тога што ту и нема много чега за разумевање. Због тога користи језик који је разумљив свима. „Када се појаве речи као што су дијалектика и херменеутика, и све сличне ствари које су наводно веома дубоке, одмах се ‘хватам за пиштољ'”, рекао је овај мислилац.
Текстови „Градца” посвећени одговорности интелектуалаца у ратовима и у миру, поред критике пружају и решења у виду могућности избора, која увек постоји, затим, у независним медијима који се финансирају претплатом, у самосвојном ставу.
Не преостаје ништа друго него још цитирати филозофа Бертранда Расела који је у духу метафизике био окренут вишим вредностима и духовности и сматрао да би због унапређења живота било неопходно ценити нешто друго осим „голог живота”.
„Ако желимо да живот буде потпуно људски, он мора служити некој сврси која у извесном смислу изгледа као да је изван људског живота, која је безлична и изнад човечанства, као што су то Бог, истина или лепота. Циљ оних који најбоље унапређују живот није сам живот. Они у ствари теже ономе што изгледа као постепено отеловљење, увођење у људску егзистенцију нечега вечног, нечега што у имагинацији изгледа као да живи на небесима, далеко од сукоба, неуспеха и прождрљивих чељусти времена. Контакт са тим вечним светом, чак и ако је само свет наше имагинације, доноси снагу и фундаментални мир, које не могу уништити борбе и очигледни неуспеси нашег привременог живота. То је срећна контемплација о оном вечном, коју Спиноза назива интелектуалном љубављу према Богу. За оне који су је једном упознали, то је кључ мудрости”.
Извор: Политика
