Сјајно издање Хелдерлинових дела стиже да нам понуди целовиту слику тог свеопштег искуства, а приредио га је Луиђи Реитани.
Пише: Клаудио Магрис
Реитани већ има импозантан опус чији је обим плод приљежног рада пред којим остајемо затечени. Распорити дело, сецирати га свим филолошким инструментима, а потом га изнова саставити у његовој мистерији коју истраживање не нарушава, већ тек чини јачом.
Марљиво проучавати и потом се препустити ономе што је та марљивост створила и што нас води до ума и срца. Преводи овог издања су изврсни. Вештина превођења јесте, или би требало да буде, стуб сваког критичког рада; преводилац је, у односу на изворни текст, диригент кадар да га изведе, да изнова засвира.
Реитани је већ четири године креативан и неуморан директор Института за културу у Берлину, институције која је ојачала и подарила нови живот сусрету Италије и Немачке, управо у тренутку када се многе традиције и видови традиције мењају, у климавим оквирима Европске уније, за чију је политичку, економску, друштвену и културну стварност Немачка била изузетно значајна.
Вишевекован је однос Немачке и Европе, као и Немачке и Хеладе, оне античке Грчке која је била једна од значајних лимфи немачке културе. Хелдерлин у потпуности проживљава, и болном и крајње узвишеном поезијом изражава сан о Немачкој која је, чинило се, могла бити нова Хелада, модерна Грчка, свеопшта култура која је могла и требало да заснује нову западну европску цивилизацију, у разноликости њених народа и култура очуваних у сопственој индивидуалности и обједињених културном и духовном ширином, као што је Хелада представљала и разноликост и јединство својих острва, својих уметничких, филозофских, митских, политичких, верских традиција.
Хелдерлин је сањао да Гетеова, Кантова, Шилерова, Хегелова, Фихтеова, можда и његова Немачка могу и имају да постану новом Хеладом модерног света. Ипак, на крају, то жељено јединство се, изгледа, слама. Хиперион, херој који иде у борбу за слободу модерне Грчке, остаје на крају разочаран, одбачен у овој хеленско-немачкој симбиози и упућује тешке оптужбе Немцима.
Сваки народ, свакако, на властиту срећу, зна и шта је самокритичност. Но, можда ниједна култура, ниједна политичка сила није осетила као Немачка, којој су били знани и злочиначки снови о супериорности, ту потребу да критикује себе, да призна своје недостатке. Све земље говоре донекле и лоше о себи, али ниједна није, попут Немачке, од самокритичности начинила суштинску компоненту властите духовности. И Италија познаје такву самокритичност, која се каткад срозава у вулгарно самоклеветање, али у питању је нешто друго. Не чини се да су друге нације, Французи, Холанђани или Шпанци, обузети том манијом самопроказивања.
Како објашњаваш, Луиђи, ту снажну компоненту самокритичности у Немачкој?
Луиђи Реитани: Инвектива Грка Хипериона против Немаца израз је неузвраћене љубави. У времену када још не постоји немачка држава Хелдерлин властитим ликом изриче веру да ће немачка нација изнети епохални преображај који, према његовом мишљењу, Револуција у Француској претходно није остварила.
Међутим, увиђа потом разлике које постоје између његових идеала и стварности. То је једна од драма Хелдерлиновог живота и у суштини и једна од драма Немачке – данас и читаве Европе – у целини. Што су већа очекивања, то је веће и разочарање. Али Хелдерлин нас учи да спас клија тамо где је опасност.
Превод са италијанског: Наташа Гавриловић
Аутор је познати италијански писац, редовни колумниста Цорриере делла Сера, аутор романа „Дунав“ и „Обустављен поступак“, који су на српском језику објављени у издању Архипелага.
Извор: Данас
