Аутор: Јасмина Тешановић
Превод: Зоран Јанић
Одувек сам волела то што ради Марина Абрамовић, од њених првих дана до данас. Многи који су били сведоци њених легендарних почетака, свих тих година испуњених мукотрпном борбом, данас с презиром гледају на њен светски успех и славу. Тврде за њу како се комерцијализовала, како је постала космополитски славна уметница која се бави рециклирањем својих познатих дела, у чему сви одреда греше. Тај став је заправо огледало њиховог снобизма.
Сасвим је могуће деловати у складу са типичном сликом-клишеом о уметнику који живи у вечитој немаштини, имун на искушења материјалног света, иако артистички снобови највећим делом не признају и не препознају такве уметнике. Одвећ су заузети нападима на Марину што она није таква. Оскар Вајлд је говорио о снобовима као корисним генераторима друштва, будући да њихово деловање подстиче на рад погон уметничке славе, тиме што уз много буке појединце признају или одбацују, прецењу или потцењу. Жене уметнице, у очима снобова, најчешће бивају уздигнуте на некакав пиједестал, не као истинске уметнице већ пре као музе.
Али оно што снобовима код Марине измиче, то је њена креативност и кроз бол спроведена брилијантност.
еобично ценим Маринин оштар и бескомпромисан став кад је у питању слава, богатство, лепота, женско тело и универзална смрт. Са сложеним проблемима она се суочава лицем у лице, узимајући свет какав јесте, не падајући никад у искушење да се управља за помодним трендовима. Зато је и њезин рад примећен, колоне ученика и имитатора увек су ту, спремне да је следе, мада се она у међувремену помакла даље и већ заузела неко ново место.
“Бака перформанса”, како воли себе да назива, ускоро планира да заигра у улози Марије Калас, чувене оперске диве, и то у њеним најпознатијим сценама где се опрашта од живота. У зрелим годинама као и Каласова, са портфолиом и животном историјом како Марија тако и Марина, немам никаквих сумњи у избор који је овог пута направила; тај избор не само да је најбољи, него је и једини могућ. Марина Абрамовић и Јоко Оно су моји узори међу зивим женским уметницама, успешно су избегле замке славе и таштине, и победиле патњу.
Марина се овог месеца враћа у Београд, након 45 година изгнанства, као на дугогодишњу казну осуђени јеретик који је најзад доживео да буде уздигнут у неприкосновен статус божанства. Коначно њена велика, права поставка у Музеју савремене уметности крај Дунава, где ће јој добродошлицу пожелети многобројне познате личности, пријатељи и, наравно, политичари. Подразумева се да ће ту исто тако бити и њених локалних непријатеља и дежурних критичара, у пуној спреми, са истакнутим националистичким заставама.
Ова изложба биће перформанс већ по себи и за себе: живот је уметност и уметност је живот, како гласи чувени концептуалистички кредо. У овом случају, биће то нека врста ворхоловске реминесценције на бившу Југославију, у кључу гесла “уметност је живот”, сећање на Београд из Маринине младости, на ундергроунд позорницу неке артистичке фабрике, запуштене, чудне и опскурне, где три уметника изводе представу за публику од двоје људи, а свако снимање је стриктно забрањено... Уверена сам да овом перформансу зацело неће недостајати ни она наглашена меланхолија која одликује последњи том Прустовог ремек-дела “У трагању за изгубљеним временом”.
Хоће ли се ти уметници узајамно препознати, хоће ли бити у стању сагледати себе након свих ових ратова, омраза, смрти нације и краја сваког социјалног реда? Хоће ли имати храбрости да се поздраве са својом прошлошћу и да јој поруче неповратно “збогом”? Видећемо.
И ја ћу бити тамо међу публиком, у другом реду, одакле ћу да посматрам Марину како перформативно приказује, као и увек, причу о свом животу. Када сам је последњи пут гледала у Торину, причала је о свом уметничком креду (њен веома сентиментални говор завршио се у сузама). Рекла је: “Верујем у телепатију, не у технологију”. Данас се бави и технолошком уметношћу, па се питам, шта се у међувремену десило са телепатијом? Верујем њеном инстинкту чак и када Марина греши! Креативност не мора увек по сваку цену да буде тачна, довољно је да буде смела!
У свом недавном „Писму Србији”, објављеном у овдашњем недељнику, написала је: “Родила сам се и живела у Србији 29 година. Враћала сам се само да посетим породицу. Последњи пут сам овде самостално излагала пре 45 година. Сада, скоро пола века касније, желим да покажем, нарочито новој генерацији, шта сам радила све ове године. И то не само младој генерацији уметника већ и свим младима који су заинтересовани за уметност. Хтела бих кроз свој рад да осете колико је важно ризиковати, као и колико је важно сагледати ширу слику и имати велике снове без обзира на све“.
У том писму она говори о значају неуспелих пројеката како би уметница пронашла свој пут, о потреби да се никад не одбаци немогуће. (Ја сам већ сам саставила листу мојих омиљених “неуспелих“ пројеката, радова што су освојили друго место, а у чијем жирију сам и сама учествовала. Време је показало колико је чест случај да су другопласирани радови заправо далеко инвентивнији, драгоценији и више окренути будућности него извикани победници, чије је прво место изгледало неупитно.)
Марина говори како је имала срећу да рано открије како је њена права уметничка вокација перформанс, било као некад на почетку, за узак круг поштовалаца или као данас, када је цео свет њена публика. У том погледу, од нарочитог значаја су њени дуготрајни перформанси, који у себи већ носе трансформативну енергију самог живота. Перформанс је уметност уживо, не нешто што се претходно бележи, као видео или писање текста. Перформанс оживљавају људи који у њему учествују, они га на неки начин сами собом живе мада нису аутори уметничког дела. Марина затим каже, како да је обраћала пажњу шта други пишу о њој, никад не би изашла из собе. Кад је напунила шездесету, доказала је да све што јој је потребно јесте једна соба и две столице. То је њен чувени перформанс “The Artist is Present” у њујоршком Музеју модерне уметности, где је сатима седела, очи у очи, наспрам гостију из публике. Данима та столица ниједног трена није зврјала празна. Велика повратничка Маринина изложба у Београду биће њена највећа ретроспектива до данас, која ће само учврстити њен статус популарне звезде и проширити га и на данашњу Србију. Након што су деценијама овде брижљиво заобилазили њено име, правећи се као да она и не постоји, најзад је куцнуо час да је сви јавно признају, од политичара до обичног света. Она и Новак Ђоковић постали су краљица и краљ новог српског националног имиџа. Неко у томе може видети нездрав спој уметничке и спортске маније, аристократско бекство у замишљене просторе изнад обичног, прљавог крда, али сматрам да добре вести о српској култури ваља оберучке прихватити, кад год се десиле. Музеј савремене уметности на дунавском кеју годинама је представљао трошну грађевину у распаду, да би недавно поново био отворен у свом пуном сјају. Зашто његови посетиоци данас не би уживали у Марининој Олимпијади?
И сама сам у неку руку изгнаница из Србије, озлоглашена активисткиња и уметница са Балкана, оптерећеног вишком историје, и зато сам срећна што је Марина Абрамовић одавно већ постала глобална знаменитост, а и Новак Ђоковић зна итекако да рукује тениским рекетом. И питам се да ли постоји већ нека нова, још непозната Марина Абрамовић која се крије у некој невидљивој ниши нашег XXI века? У Београду није реткост срести краљицу вилу, а и знамо да се само са периферије јасно види центар. Само са велике удаљености погоди се мета.
Извор: Антидот
