Нисам више помишљао да пишем о Енрику Марку све док, а то је било четири године након избијања његовог случаја, када сам објавио „Анатомију једног тренутка“ – стварну причу или роман без фикције који није имао никакве везе са Марком, уз помоћ мог психоаналитичара, нисам дошао до закључка да сам ја хохштаплер, сетивши се свог пријатеља Писона, када ме је у мадридском дому Варгаса Љосе назвао хохштаплером.
Пише: Хавијер Серкас
Мада сам се сетио и ласкавог одушевљења Варгаса Љосе у његовом дому у Мадриду, због чега сам помислио да је можда тачно да је Марко мој јунак, помислио сам да само хохштаплер може да исприча причу о неком хохштаплеру и да можда, уколико сам ја заиста хохштаплер, заиста нико боље од мене не би могао да исприча повест о Марку.
Сем тога, све време током четири године које сам потрошио на писање управо објављене књиге никада нисам у потпуности заборавио Марка, стално сам знао да је ту, у соби, са својим немиром, заводљив и опасан, као граната коју ће пре или касније морати далеко да одбацим како ми не би експлодирала у рукама, као прича коју ћу пре или касније морати да испричам да бих је се ослободио. Донео сам одлуку: куцнуо је час да покушам; или да је бар боље покушати него и даље праћакати се у баруштини малодушности.
Одлука је трајала једва недељу дана, јер ми је толико времена било потребно да поново уроним у ту причу и да откријем, захваљујући интернету, и на моје изненађење, да нико до тада није написао књигу о Марку, али и да сазнам, на властито разочарање (и дубоко олакшање), да је управо премијерно приказан филм о њему.
Наслов је био Ich bin Enric Marco; филм је био дело двојице младих редитеља, Аргентинаца, Сантјага Фиљола и Лукаса Вермала, и био је премијерно приказан на једном филмском фестивалу. Разочарање је уследило као плод изненадног увида: ако је неко нижући слике испричао повест о Марку, онда није имало смисла да је ја испричам речима (отуда олакшање). У сваком случају, осетио сам радозналост да погледам тај филм и сазнао да један од редитеља, Сантјаго Фиљол, живи као и ја у Барселони. Набавио сам његов телефон, позвао га, договорили смо се да се видимо.
Састанак смо заказали у ресторану на Тргу Вирејна, у четврти Грасија. Фиљол је био онижи тридесетогодишњак, тамнопут и мршав, с ретком брадом и брковима и интелектуалним наочарима. Донео ми је ДВД копију свог филма. Санти ме је упитао намеравам ли да пишем о њему. Одговорио сам му одрично.
– Ви сте већ испричали ту причу – казао сам, уживајући у карамел крему, мислећи на њихов филм. – Зашто бих је ја сада изнова причао?
– Не, никако – истог часа ми је противречио Санти, који је прескочио дезерт и наручио кафу. – Ми смо само снимили документарац, али нисмо испричали целу причу о Енрику. То тек треба учинити.
– Говориш о Марку као да је херој – приметио сам.
– Он то и јесте: херој и нитков, обоје истовремено; или, херој и нитков и још и пробисвет. Толико је цела прича компликована; и исто толико занимљива. Не знам могу ли твоје друге фикције причекати, али ова не може никако: Енрик има осамдесет осам година. Сваког дана може умрети, па ће прича о њему остати неиспричана.
Превод са шпанског: Биљана Исаиловић
Аутор је један од најзначајнијих савремених шпанских и европских писаца. Његов роман „Хохштаплер“ објављен је на српском језику у издању Архипелага.
Извор: Данас
