„Све сам ово написао, не из освете или злобе, већ с намером да се смејем и да чујем људе око себе како се смеју, од срца и отмено. Смејемо се све ређе, све више омаловажавамо смех, и у животу, и у уметности, а ипак, на крају крајева, можемо себе описати као животиње које умеју да се смеју.“
Овако нас са својом збирком прича Лепе странкиње, коју је у преводу Илеане Урсу Ненадић објавила издавачка кућа Арете, упознаје Мирче Картареску, један од најбољих (а можда и најбољи живи) румунски писац. И, заиста, ова збирка од три приче бави се (румунском) књижевном сценом, а књижевна сцена као књижевна сцена. Од ње можете само да плачете од муке или од смеха. Картареску се одлучио за овај други приступ, те је све књижевне сујете, подметања, зависти, као и згоде и незгоде из књижевног живота представио на духовит начин.
У причи Антракс главни јунак, иначе чувени румунски писац Мирча Картареску, добија коверат у коме се, чини се, налази извесни прах. А било је то доба хистерије антраксом у УН-у, тако да је нашем писцу одмах прорадила књижевна сујете и его јер, ето, неко је одлучио да удари у саму срж врхунске књижевности и да атентатом на њега изврши снажан удар на светску уметност. Заједно са страхом за сопствени живот расте и задовољство јер је неко, поред свих осталих писаца, одлучио да убије баш њега. Баш је он одабран да добије смртоносни коверат јер остали писци, тако очито, и не заслужују антракс. Писац мора да се ослободи овог смртоносног оружја за масовно уништавање Картарескуа пре него што зликовачки пошиљалац оствари свој подли наум. Није њему толико стало до његовог живота, колико до врхунских уметничких дела која, у случају његовог страдања, неће настати. Право место за овакве ствари јесте полиција. Али ни полиција није више што је некада била. Мислим, супер су то момци, имају и најновију опрему која им је управо стигла из Америке, али у току су реформе система, тако да систем баш и не функционише (за разлику од периода лишеног реформи у коме систем баш БАШ не функционише).
У причи Лепе странкиње, по којој је и названа збирка, група од апостолских дванаест румунских књижевника, учествује у путовању кроз Француску и упознавању тамошњег живља са својим књижевним стваралаштвом. Судар цивилизација (и сујета) је неминован. Љубазни домаћини су пуни питања за госте из некадашње комунистичке диктатуре и желели би да сазнају како се тамо живи. Да ли у Румунији имају мобилне телефоне, да ли су открили ватру, како третирају своје женке у пећинама, шта раде са одраном кожом својих непријатеља и да ли заиста пију из лобања својих диктатора… Са друге стране, љубазни гости морају да себе и своју земљу прикажу на најбољи могући начин, да на сваки гест љубазности домаћина одговоре још већом љубазношћу, па чак и када им ови приреде пак… овај… пригодне вечери са типичном румунском музиком и кухињом која можда и постоји у Француској, али до Румуније још није стигла.
У причи Баковијанска тада још млади и непознати румунски писац Мирча Картареску бива позван да одржи књижевно вече у Бакау где му његови домаћини обећавају „програм-изненађење“. Младом писцу одмах проради маштовита сујета и он види себе на богатом банкету приређеном у његову част на коме му друштвени крем града држи здравице. „Сујета, мој омиљени грех“, каже Ђаво у чувеном филму Ђавољи адвокат. Грех, свакако, али и неисцрпан извор забаве када о њему пише Картареску. Изгледа да домаћини не деле исту визију „програма-изненађења“ као наш млади аутор. Биће то гостовање из пакла и право чудо ако писац уопште и извуче живу главу од љубитеља књижевности у Бакау.
Лепе странкиње су неизмерно духовита збирка прича у којима аутор кроз шармантан, некада и ироничан, хумор приказује свет писаца. Иако се у причама појављују румунски писци свакако можемо препознати и наше (или било чије друге) писце јер неке ствари једноставно не зависе од географских ширина и дужина. Приче, својим духом, на тренутке подсећају на оне које је написао Ефраим Кишон, али их, ипак и очекивано, не надмашују. Нико не може да се мери са Кишоном, али је Картареску на његовом трагу.
Извор:Bookvar
