ИНТЕРВЈУ – ОГЊЕНКА ЛАКИЋЕВИЋ, ПЕСНИКИЊА И МУЗИЧАРКА (АУТОПАРК) >

јована георгиевски

"НЕ ВЕРУЈЕМ ДА ЈЕ ИКО КО ЈЕ ОДРАСТАО ДЕВЕДЕСЕТИХ ИЗБЕГАО ДА ПОНЕСЕ ОДРЕЂЕНУ ВРСТУ ТРАУМЕ ЗБОГ СТВАРИ КОЈЕ СУ СЕ ДЕШАВАЛЕ, САМО ЗАВИСИ КАКО СЕ ОДНОСИО ПРЕМА ЊОЈ. ЧОВЕК СЕ ПРИЛАГОДИ НА СВАШТА, НИЈЕ ТО ПРОБЛЕМ. ПРОБЛЕМ ЈЕ ШТА СЕ ДЕШАВА У ЧОВЕКУ КАД ЖИВИ ТАКАВ ЖИВОТ КОЈИ ГА МЕЊА НА ЋЕЛИЈСКОМ НИВОУ"

Ако сте током протеклих година имали срећу да вам као младој и емотивно погубљеној особи у руке падне било која од четири збирке поезије Огњенке Лакићевић, вероватно сте помислили да негде ипак постоји неко ко би вас могао разумети. Баш када сте се заситили плакања, шмрцања, плесања и радовања животу уз збирке Испод степеништа (Мали Немо, 2002), Улубљења (интернет издање), Троје (Самиздат, група аутора, 2016) и Љубавна писма Гуглу (2017), Огњенка вас је још једном узела за руку Водич кроз пожаре (ЛОМ 2019) и повела вас право у ватру животних неизбежности, шапћући вам на ухо да ће све бити у реду. Ако сте старији од двадесет, Огњенку Лакићевић вероватно знате као ауторку текстова и музичарку поп-рок састава Аутопарк. Неоптерећен потребом за честим појављивањем у центру збивања, бенд ове године обележава 20 година од оснивања, а на помолу су албум и концерт.

"ВРЕМЕ": Како је Аутопарк након две деценије рада?

ОГЊЕНКА ЛАКИЋЕВИЋ: Звучи потпуно бизарно, али активнији смо него икада. Добили смо неку нову снагу: више никоме не полажеш рачуне, не занима те колико прегледа на Јутјубу имаш, само пратиш своју потребу за прављењем нових песама. Баш је узбудљиво кад као одрастеш и та потреба за стварањем добије ново, чвршће утемељење, више није тинејџерски порив, тренд, начин да регулишеш неке друге ствари у животу, него тек сада толико тога желиш, осећаш и имаш шта да кажеш, заправо више него пре. Све је као на почетку, само боље.
Након велике паузе, ових дана снимамо пети албум. Коначно ћемо на једном месту сакупити све новогодишње синглове из претходних година, а снимићемо и неколико нових песама. Крајем марта имамо концерте у Београду (27. и 28. март, Електропионир).

А како је музичарка у вама?

Двадесет година касније мени је дан потпуно другачије структуриран него када смо почели. Имам сталан посао, од 9 до 5, који ми даје структуру дана. Због тог дневног посла дуго себи нисам дозвољавала да се сматрам било каквом уметницом – музичарком, песникињом, као, не гладујем због уметности, неки људи су мислили ето то је хоби. Онда сам схватила да је све насупрот томе. Тек кад радиш целог дана, а после тога нађеш снаге да радиш и те друге, теби веома важне ствари и када неретко жртвујеш и спавање да би све постигао, схватиш колико то заправо волиш.

Рад са бендом је за мене испрва у великој мери био некакво бауљање.

Нисам знала да певам, нисам знала да поставим интонацију. Ни сада нисам до краја сигурна шта радим, али је та несигурност постала простор за преиспитивање и учење, а не за кињење себе. Несигурност ме је спасла, чини ме свежом, као и неуспех. Остала сам несигурна таман толико да се не опустим, да бих увек била боља. То је нека невиност које не могу да се одрекнем, иде уз мене. Имам порив да се ставим у ситуације где се помало и бламирам, учим да подносим непријатност. На пример, како се изборим са осећајем који дође када чујеш себе на снимку и само желиш да идеш кући и не изађеш одатле неколико година. Мислим да треба вежбати излагање ситуацијама у које се већина неће добровољно ставити, јер се на тај начин сујета одбацује као тежак, непотребан ранац.

Да ли се тако осећате и кад пишете поезију?

Далеко мање. Поезија ми је много комфорнији терен. А и нема других људи – седиш сам и пишеш. Некоме то делује као рецепт за пакао, али ја волим да сам сама са собом, волим да гледам у себе. Како је Јунг говорио, они који гледају ван, сањају, они који гледају у себе су будни, тако некако. Док је поезија мој терен, са музиком сам увек скоро као на неком почетку, иако знам колико сам напредовала. Та врста невиности коју сам поменула стварно је незаменљива; после 20 година на пробама се осећам не баш као почетник, али никад нисам неко са искуством. И даље ме вози тај дечји ентузијазам, страхопоштовање према колегама из бенда, колико они знају, и даље према музици немам дистанцу, ту сам озбиљна, ложим се најискреније. То је управо оно што ме тера напред и жао ми је што нећемо живети још много дуже, јер ко зна шта ћу тек да откријем за 20 година, па још за 20, али изгледа да то може само Кит Ричардс.

Знају вас као неког ко пише љубавну поезију. Шта вас још окупира?

У текстовима за бенд, а и у мојим песмама иначе, провлаче се стално сличне теме: међуљудски односи, борба индивидуе са сопственим тескобама и, уопште, како је могуће бити срећан у свету који има хорор концепт: сви које волиш ће умрети, а многи од њих ће пре тога бити веома болесни. Присуствоваћеш многим неправдама, болеће те. Постојали су концентрациони логори, ратови још увек постоје, прети нам еколошка катастрофа, прети нам изумирање емпатије. И сад ти буди срећан са свим тим сазнањима о свету, ако можеш. Ево, ја се трудим. Да нема уметности, да нема дрвећа, очију паса, пажљивих топлих људи, хумора, звука таласа, пријатеља, колега, не знам како би се преживела та поставка живота.

Борити се за одређене вредности у таквом свету, где је лако одустати од свега, за мене је веома важан изазов. Оно што пишем на први поглед јесте љубавна поезија, али не на онај романтичан начин. Много је ту других слојева, тихих емоционалних и психолошких револуција. Полазим од преиспитивања себе и свог доживљаја неког односа. То су ствари које ћу вероватно прорађивати цео живот, само што у свакој новој збирци постоји помак у приступу и сагледавању себе и међуљудских односа. Ако престанем да растем, престаћу да стварам, али сумњам да ће се то икад десити, то је можда за самодовољне и самозадовољне људе, а мени никад ништа није јасно до краја, ја бих увек да учим, да имам нове увиде, да све преиспитујем.

Какве путоказе сте нам оставили у Водичу кроз пожаре?

Ових дана читам једну занимљиву књигу из области психологије, и тамо има једна теза која се наслања на ону популарну премису да су у животу две ствари неминовне – да се умре и да се плати порез. Аутор књиге додаје како је још једна ствар у животу неминовна – да се проживе различити губици.

Наша култура је подоста окренута против туге и жаљења, игноришу се та осећања. Знам да се свако бори на свој начин, али тешко ми пада то непоштовање туге и, уопште, сопствених осећања, непоштовање себе, у крајњем закључку, доноси последице, не само по ту индивидуу. Као и већина ствари, у великој мери је и то резултат друштвеног притиска, до перцепције да си слаб ако си тужан, а не управо обратно, да си храбар јер носиш сва осећања. Далеко од тога да глорификујем тугу и жаљење, али то је саставни део процеса зацељења. Моја идеја је да читаоца проведем кроз то, барем на начин на који је то учинила главна јунакиња збирке. Зато сам књигу иронично, али не баш скроз иронично, и назвала водичем. Не мислим да треба да седимо и да се маринирамо заувек у тешким емоцијама, али нема бежања, нема пречица: месеци туге су као минут ћутања, губици су важне преломне тачке у животу, прилике да се порасте из тескобе. Начин на који се бориш с њима малтене те дефинише и обликује, а и у таквим животним тренуцима пуно научиш о себи, а свако пожуривање да се изађе из таквих ситуација може да буде погубно по душу. Понекад се незалечене трауме преносе трансгенерацијски. Људи су препуни одбрамбених механизама, потискују, не суочавају се, не познају себе, самим тим повређују друге. Свет је опасан због тога. Зато у једној песми кажем "Надам се да се наша деца неће читав живот опорављати од сопственог детињства".

Вама се детињство десило деведесетих. Како гледате на тај период?

Таман када сам могла да изађем у град, а не само у паркић иза зграде, почела сам да идем на концерте, и то је био почетак мог правог живота. Онда су кренуле санкције. Пријатељи ме зезају да сам опседнута другим Дневником јер га неретко помињем у песмама. Не могу да заборавим то, иако сам била мала: знала сам да Дневник почиње у пола осам, после цртаног, и траје пола сата, а онда почнеш да примећујеш да је девет увече и други Дневник и даље траје, и јасно ти је да нешто озбиљно није у реду. Мени је искрено било најгоре кад се затворио ЦД клуб из којег сам изнајмљивала дискове омиљених бендова и преснимавала их на касете, преписивала текстове у свеску на часовима у школи, као и када би ми дали паре за ужину које до великог одмора више нису вределе ништа. Тек касније схватам колико је све било далеко страшније.

Не могу и не верујем да је ико ко је одрастао деведесетих избегао да понесе одређену врсту трауме због ствари које су се дешавале, само зависи како се односио према њој. Човек се прилагоди на свашта, није то проблем. Проблем је шта се дешава у човеку кад живи такав живот који га мења на ћелијском нивоу. Има један цитат Живојина Јовића који гласи: "‘Шта је то несрећа?’, упита га дежурни на улазу у ћелију. ‘То је када се душа не мења, а све зна.’" Ми као друштво нисмо много причали о томе како се трансгенерацијски преноси траума, а она се и даље незаустављиво преноси, барем на овим просторима. Поред сиромаштва, то нетретирање трауме које смо проживели као друштво прилично нас убија.

Али и даље имам некакве честице оптимизма, можда не на тему света и друштва, више животно, на индивидуалном плану, највише на свакодневном. Шира слика је мрачнија.

Како се осваја такав оптимизам?

Нисам сигурна, али сваког дана се изнова борим. Обавезе и животне недаће заиста схватам веома озбиљно, у свему што радим покушавам да дам све од себе, али успех и сличне ствари у животу генерално не схватам озбиљно. Мислим да постоје ствари које су много суштаственије и понекад ми је потпуно невероватно због чега се људи нервирају. Живот је много тежи и комплекснији од тога. Кад кажем суштаствено, мислим на доброту, унутрашњи раст, квалитет међуљудских односа, етичку и емоционалну одговорност, смисао за хумор, блискост, топлину, поштовање науке, медицинских достигнућа. Мислим да је од задовољавања пуке људске себичности много важније како се односимо према другима, према животињама, како се односимо према слабијима у друштву, да нас брине да ли сви имају бар да једу, не да покажемо како смо ми цареви, него зато што нас искрено брине. Опет, од те бриге може да се полуди, покушавам да се контролишем.

Мислим да ствари о којима пишем нису индивидуални проблем. И сматрам да књижевност, поезија, треба да буде већа од властите реалности, властите самодовољности проблема, више од дневничких записа. Колико год да је све што пишем некако лично, ја не постојим засебно од света, ма колико бих то некад пожелела.

Да ли као музичарка и песникиња осећате одговорност да на неки начин помогнете, макар онима који се слично осећају?

Осећам стално одговорност за све, увек мислим да треба свима нешто да помогнем, да будем корисна, и то је већ вечита тема зезања на мој рачун међу пријатељима. Често причам са својим пријатељем, који је научник на једном институту за онкологију у Канади. Стално га питам кад ће више да нађу лек за рак и говорим му: "Човече, ти радиш један суштински посао, не постоји важнија ствар од тога." Он ми каже да су истраживања доста далеко од конкретног резултата: "Све и да дођемо до решења, ти си та која на дневном нивоу спасава нечију душу. Сети се да су теби то радили неки песници и музичари које си волела."

Ја не схватам себе озбиљно као да могу ишта да учиним, с тим што ме то не спречава да покушавам. Свака порука, мејл који добијем од читалаца и слушалаца, говори ми да и даље има људи којима баш та врста поруке осетљивости и храбрости одговара, као и стил који је некако ипак дискретан, повучен. Већина људи, кад кажеш да пишеш поезију, погледа те као да си нешто између досадне тетке и јадника који кука, и то на театралан, предраматичан начин, то је мејнстрим схватање поезије. Није да можеш да их кривиш, људи углавном поезију познају из школске лектире, а то, нажалост, није добар начин да се информишу о савременој књижевности, фали једно пола века. Савремена поезија је нешто најближе човеку данас, поезија је прорађивање живота или, како је то Фројд забележио: "Где год да сам отишао, нашао сам да је тамо већ био неки песник."

Знам да музика Аутопарка никад неће доспети до неког већег броја људи. Свесно водимо тај бенд већ двадесет година, држимо највиши стандард музике који познајемо, али смо повучени, не понашамо се како се од бенда то очекује, нема нас довољно, а не знам ни где треба да нас има. Ми нисмо пројекат, нисмо део екипе, естраде, не постоји никаква прорачунатост, режија, кореографија, стилиста, маркетинг, никаква леђа иза нас, ни јака ни слаба. Не носимо туђу одећу на сцени, носимо ону из свог ормана. Није неки гламур и раскош, али незаинтересовани смо за ту врсту промоције.

Бити срећан мали губитник, увек будан, никад поткупљив, никад миран, мислити својом главом, не пратити трендове ни хајп, разрушити сваку своју фасаду, бити рањив, исмејати патријархат, делима а не речима, деконструисати порекло сваког свог уверења, поштовати свет око себе и не пристајати на њега. То су моји стални захтеви од себе. Драго ми је ако то кроз моју музику и песме може некоме макар и мрву да помогне.

Извор: ВРЕМЕ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: