ЛИЧНО ИСКУСТВО И ДОЖИВЉАЈ СВЕТА У НАМА И ОКО НАС МОРА ДА УТИЧЕ НА УМЕТНОСТ
ФЕБРУАР 28 2020
У животу сваког човека постоје разне фазе, пролази се кроз тешке периоде или оне који погодују интелектуалном расту и развоју.
Душица Ивановић, песникиња, прозаисткиња и лекторка, имала је прилику да живи у разним земљама и да се надахњује другачијом културом и искуствима која су била плодоносна за њено ствралаштво. Но, ипак, Србија остаје главна тачка ослонца, инспирација и изазов.
Недавно сте на више места у Србији промовисали своје две нове књиге. Шта је заједничко свим тим промоцијама, а шта је било различито и по чему ћете их памтити?
Сусрет књиге и аутора са будућим читаоцима је не само оно што је заједничко овим догађајима, него и оно што је најважније у животу сваке књиге. Док настаје, док живи у идеји, а касније у рукопису који ту идеју отелотворује, књига је слична плоду у мајчиној утроби, плоду који се воли, негује, трансформише, који је једно са мајком, односно писцем. Књига мења свог аутора бар исто онолико колико аутор учествује у грађењу књижевног дела. Када се тај процес заврши, долази до оног најузбудљивијег момента: књига почиње да живи свој сопствени живот. И даље над њом бдим, с љубављу је показујем и делим са светом, али она тада већ успоставља своје личне, најинтимније односе са сваким од читалаца.
Три промоције у Србији изазвале су у мени три сасвим различита доживљаја, иако су на њима представљене исте књиге, роман Зовем се Астикја (Учење душе) и Разоружана слова, поетска збирка. Амбијент је био другачији. Док је промоција у Матици исељеника представљала први сусрет књиге и читалаца, међу којима је било и чланова породице, пријатеља и познавалаца мог претходног стваралаштва, представљање на Београдском сајму књига је, поред намерних посетилаца, окупило и оне случајне, ненамерне пролазнике, који су се у шетњи халом зауставили да чују њима непознатог аутора. Сајамска атмосфера је посебна, на чудан начин пријатна, иако гужва и бука не дозвољавају да се свака реч чује, јер, она је јавна, отворена, и нигде се као на том вашару не осећам више делом књижевне заједнице, капљицом у мору издавача, аутора, књига...
У мом родном граду, из кога сам отишла са петнаест година, у Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, успомене на прве прочитане и написане стихове, на основну школу и наставницу српског језика, сусрет са неким бившим клинцима - то је био посебан доживљај, посебно зато што је одзив био значајан.
Све три промоције су имале један заједнички квалитет - о књигама су говорили изузетни књижевници, они који су заслужни што су угледале свет управо такве какве су: главни и одговорни уредник издавачке куће АРТЕ Миодраг Јакшић, и рецензенти Милица Јефтимијевић Лилић и Гордана Влајић. На сајамској промоцији је, на моју радост, гост била Катарина Костић из Торонта.
Збирка песама Разоружана слова је превасходно лирска, Ви сте песник који пева из срца. Ипак, осећајност није једина њена карактеристика. Које идеје излажете у седам циклуса који чине њену структуру?
Лирска поезија је тематски неограничена, јер се њом изражава, не само песников доживљај живота и света, него и доживљај себе у том свету. Композицију чини седам циклуса, али то нису типични тематски циклуси, већ нека врста лирских поглавља једне интимне приче, у којој љубав јесте превасходно осећање и инспирација, али не само љубав према мушкарцу, него и према завичају, посебно вољеном граду, према мајци, Богу, природи - дакле, свему што побуђује најнежнија и најдубља осећања. Љубав је у овој збрици, као и у мом животу, егзистенцијална потреба. Све су моје књиге поезије, а до сада их има четири, негде између земље и неба, јер је наш свакидашњи живот, онај спољни, једнако као и унутрашњи, вечита динамика између стварног и сањаног, између земаљског и непролазног.
Шта, заправо, скрива наслов, је ли то позив на покопавање ратних секира?
У овој збирци и овим насловом скрећем пажњу на два аспекта. Први је у емотивним људским односима, где су конфликти незаоблазни, јер смо ми, људска бића, савршено несавршени. Речи трошимо немилице, посебно их без контроле расипамо у тренуцима беса, туге, разочарења, очаја, дакле - кад нама овладају негативна осећања. Само разоружавањем речи можемо постићи или вратити мир, једино стање у коме из нас проговара наша душа, а не наш себични его. Само тада смо отворени да чујемо још неког осим себе, да разумемо и да прихватимо решење које се онда само намеће. Други аспект се односи на песника и његову снагу. Песнику су речи, односно слова средство, једини алат. Моћ поезије је огромна. Она може помирити и појединце и веће заједнице.
Разоружана слова су метафора и једног и другог. Позивају на ћутање, на нерасипање речи, на слушање и помирење.
Тема љубави је неисцрпна, како је исказати у поезији која се вековима бави њоме, а не понављати већ речено?
Лако. Јер, нема два иста човека, ни два иста осећања љубави. Понавање већ реченог, општа места, уобичајене риме и офуцана поређења и метафоре у поезији нису одлика недостатка у осећањима, него у песничком, писаном изражавању. Бујне слике и емоције које се не могу у свом богатству пренети у песму, знак су да онај ко жели да буде песник мора још да учи, да обогаћује своје знање пре свега читањем добре, већ признате поезије на српском језику.
За мене је свака песма коју одлучим да објавим уникатна, као што је свако осећање које је побудило песму јединствено. Али, да би се дошло до добре поетске збирке, неопходно је бити веома самокритичан и спреман да чујеш и послушаш мишљење и савет искуснијих песника. Тако је од око две стотине песама настала књига Разоружана слова, за коју сам строгим одабиром одвојила тек нешто више од педесет.
Шта Вас покреће на стварање, свесно хтење, потреба за самопотврђивањем или нешто непознато у Вама?
Писање је моје морање, потреба коју слушам и којој се повинујем. Није увек било тако. Пишем од малих ногу, али се све до пре деценију и по нисам писању посвећивала. Некада вам живот наметне ситуацију, некад сами бирате, некад сте лењи и према свом таленту неодговорни, некад не читате на исправан начин своја осећања и своје потребе. У једном периоду, који је био прекретница у много више области него што је писање, код мене су све те препреке, спољне и унутрашње, пале и отворили су се креативни вентили, а у исто време снажна потреба да по први пут написано понудим читаоцима. За мене је то, кад гледам са ове временске дистанце, доказ да у уметности заиста не треба журити, ни себи постављати рокове и амбициозне захтеве, да треба осетити, па тек онда делати, јер то је пут ка оном једином правом успеху: бити срећан и испуњен, задовољан собом, сигуран да си свету дао оно најбоље од себе.
Написали сте роман о учењу душе, Зовем се Астикја. Шта душа учи и каква су јој искуства у Вашој књизи?
Душа учи да чува искрену веру, а вера помаже да се очува чиста душа. Астикја расте кроз учење прихватања и неопирања, усавршава се кроз искушења тела и духа, бруси своју веру у тешко подношљивим људским условима. Али, душа је јача од тела, она кроз искуства сазнаје свој пут и тако се успиње. Учење, или пут душе, исто је у било којој епохи, на било ком меридијану, у ма којем узрасту. Ликови овог романа нису одређени тим критеријумима, мада су назнаке времена и географског положаја ту. Роман се не бави религијом, али ће се нека веровања, традиција и религијске одлике препознати. Они, међутим, нису пресудни. Ту су да би показали да смо једнаки ма где да смо се родили, ма каква нам била боја коже и култура народа коме припадамо.
Колико дуго сте писали књигу и колики је удео искуства а колики образовања, онога што сте сазнали о души кроз литературу и науку?
Роман Зовем се Астикја је настајао дуго, око две године. Правила сам краће и дуже паузе, па му се враћала, мењала га. Наслов сам променила бар пет пута, имена јунака такође. Али, почетна идеја, с којом сам кренула у писање, није се много мењала током тог процеса. Трудила сам се да шест миленијума дугу причу упакујем у што бољу форму, имала сам, као и код претходног романа (Пролог за Димитрија), потребу да будем иновативна, и мислим да сам успела. Компоновати обимом малу књигу тако да има своју драматургију и тако да се чита лако, да буде питка, а притом се бави озбиљном темом - то је био изазов и задовољство.
Посебно се пажљиво бавим, поред композиције, стилском и језичком страном књиге, било да се ради о роману, приповеткама или песмама. У то, свакако, спадају синтакса и одабир речи. Не дозвољавам понављање, не ширим причу, минимумом речи се трудим да кажем наумљено, али тако да не изгуби на уметничкој вредности.
Лично искуство и доживљај света у нама и око нас мора да утиче на уметност, али тај утицај није увек директан. Често се ради само о преношењу наших уверења, веровања, или поруке преко уметничког дела. Овај роман није аутобиографски, али неоспорно има уплива неких мојих интимних искустава или сазнања. Моје интересовање за читање литературе која се бави спиритуалношћу, митологијом и религијом, свакако је утицало на грађење неких ликова и њихових прича, али је било потребно и додатно изучавање тема из области историје, етнологије, културне антропологије. Тај део писања је за мене био сасвим нов и веома привлачан.
Бити ту и тамо, позитивно и негативно у тој биполарној позицији?
Свој живот овде и тамо, у Београду и Торонту, не осећам као биполарност. Постојало је време кад избор није био лак, али је био неопходан. У Канади сам се прилагодила и снашла, највише захваљујући веома лепом и топлом пријему имиграната у ту земљу. Никад се нисам осећала као странац, иако се мој изговор енглеског не може сакрити. Канађани су веома љубазни и никад вам то неће ни поменути, а још мање замерити.
Нисам радила свој посао, јер, као професор српског језика и књижевности и лектор за српски језик, то нисам ни очекивала. Научила сам неке нове ствари, имала добар посао, стекла много пријатеља, превасходно наших људи, али и Канађана, овде сам започела озбиљно бављење књижевношћу. Овде сам упознала свог супруга Зорана, добила по први пут од свог животног партнера велику подршку за писање. У Канади сам срећна и испуњена већ 22 године. За то време сам стално била у контакту са својима, са Београдом, са Србијом. Никада потпуно нисам отишла, иако ми је кућа била у Торонту, јер су сви моји најдражи остали у Србији. Пре две године сам отишла у превремену пензију и тада је било јасно да сам на прагу још једне велике промене.
Сада је време за Београд, у који се с радошћу враћамо за око годину дана. У последње време сам долазила неколико пута годишње, повезала се са књижевницима, добила свог издавача, обновила нека давна другарства и пријатељства... Време је за ново поглавље и неће ми бити жао, као што ми није било жао ни кад сам из Београда отишла. Пратим своје срце и прихватам оно што можда нисам одабрала, али је реалност и моја и моје генерације.
Шта је оно што Вас највише приближава себи?
Човек се од себе удаљи кад дозволи да му амбиције, сујета, страст, потреба за успехом, престижном позицијом, титулом, наградом одузму оно од чега га је Бог сачинио. Удаљи се и кад заслепљен осећањима према другом престане себе да воли, кад се одрекне својих снова, својих унутрашњих, најдубљих потреба.
То се и мени, као и свим људима, уверена сам, дешавало више пута. Од себе сам се највише удаљила док сам у првом браку живела туђи, а не свој живот. И то искуство, и зреле године, које умеју да сагледају себе без улепшавања, довеле су ме ту где сам сада. Први пут кад сам схватила да немам потребу да било кога импресионирам, да на било кога оставим добар утисак, први пут кад сам без задршке могла и себи и другима да кажем да сам у нечему веома добра, кад сам схватила да имам шта да дам свету и да не мора моје име да стоји испод нечега што није моја заслуга, него дар од Бога - знала сам да сам стигла тамо где припадам!
