Лингвиста Ранко Бугарски за Данас о језичкој ситуацији у Србији

Ако неко хоће да се бави језиком у јавној и службеној употреби, нарочито с нагласком на функционалној писмености, јер је недопустиво велики проценат функционално неписмен, то се не може мењати кампањски, него систематски.

Пише: Марјана М. Стевановић

Наравно, лакше је покренути неку кампању и с времена на време причати о ћирилици… При томе је потпуно занемарена језичка култура, односно некултура, у медијима са државном фреквенцом чије су емисије пуне простаклука, говора мржње, вербалног примитивизма испод сваког цивилизацијског нивоа – каже у разговору за Данас лингвиста Ранко Бугарски, професор на Филолошком факултету у Београду, на констатацију да је фокус наше језичке политике на томе којим писмом ћемо писати, а не шта ћемо писати и говорити. Међутим, како додаје, Министарство културе и информисања није надлежно за тако простачки језик у средствима информисања, „али јесте надлежно за писање закона о језику и писму“.

* Министарство је притом иступило са предлозима о мерама заштите ћирилице без претходно спроведених истраживања о употреби два писма. Како је то могуће?

– Могуће је кад вам је мотивација више политичка него културна или стручна. Лакше је да се изађе с тим предлогом, да се уберу неки поени, и са стране министарства и са стране тих националних лингвиста, али и још неких установа као што је Завод за проучавање културног развитка Србије. То је отприлике исти круг политичара, историчара, србиста који су радили Стратегију развоја културе. Нема ту интересовања за права истраживања, већ се користе подаци од пре неколико деценија. Прате се, рецимо, проценти ћириличних и латиничних књига, па се извуче закључак да је ћирилица угрожена. Какво је стање ствари заиста, према анкетама, латиница у многим доменима преовлађује, али не са неком огромном разликом, или се подједнако користе оба писма.

* Чини се да језичку политику у Србији воде искључиво србисти, односно нормативни граматичари. Зар није чудно што у овој области нема стручњака из других, првенствено лингвистичких дисциплина?

– Они су заузели, да не кажем окупирали, ту позицију, сматрајући да је све што се тиче језика и писама искључиво њихов домен, јер они су србисти, као што рекосте, нормативни граматичари, евентуално историчари језика. Они сматрају да је то њихово и да нема ко ту да се меша, поготово не неки англисти. Међутим, ваша примедба је сасвим на месту, то је пар екселанс материја којом треба да се баве социолингвисти и стручњаци за општу лингвистику, посебно људи који су се у некој мери бавили питањима језичке политике и планирања језика. Наравно да она не искључује србисте, међу којима свакако има оних који се разумеју у језичку политику. Међутим, ови који предлажу овакве мере које подржава Министарство уопште нису показали да су компетентни.

* Треба ли уопште језичка политика да буде у надлежности Министарства културе?

– По мом мишљењу не треба, мада је то и раније било у њиховом домену. Питање употребе писама би, по мени, требало да буде у надлежности Министарства правде, Канцеларије за људска и мањинска права, јер овде је реч о ускраћивању права једном огромном броју грађана Србије да се служе латиницом (што је директно противуставно и антиевропски). То дакле није србистичко питање, већ је много шире. Прилично сам сигуран да нису консултовали невладине организације, рецимо Београдски центар за људска права, вероватно мислећи да су они једино компетентни. А ствар је јако озбиљна, тиче се људских права и будућности грађана и требало би укључити правнике и лингвисте који су пратили језичку политику.

* Питање је да ли уопште знамо шта је језичка политика и планирање. Како бисте описали ову лингвистичку област?

– Језичка политика је у најкраћем политика једног друштва у области језичке комуникације. У оквиру језичке политике трасира се будући развој друштва или регије, с обзиром на разне чиниоце, историјске, актуелне, демографске, етничке… с тим што се та сложена материја посматра и проучава на један озбиљан, доследан и систематски начин.

Планирање језика је сродно томе, али није иста ствар. То је отприлике операционализација језичке политике. На пример, држава је у оквиру језичке политике решила да национални језик буде српски, а да су други језици мањински са одређеним правима… Полазећи од тога, наставља се нормирање језика, јер нормирање није чин, него процес, оно је увек у процесу дораде. Ако такав језик има два писма, као што је наш случај, онда је важан став државе према тим писмима, али и како обезбедити да се оба писма на оптималан начин користе у разним доменима. У време информационе технологије, добар пример планирања језика је обезбеђивање софтвера како би у електронским медијима оба писма функционисала брже и ефикасније. Онда не бисмо имали изговоре да нам је у том домену само латиница згодна. Испада, међутим, да је важније рећи да латиница није српско писмо, чиме се онда прелази на један други непродуктиван терен, где се споримо да ли је и она српска, што је потпуно ирелевантно и само скреће пажњу од правих питања. Наиме, није питање да ли је латиница српска, него је питање да ли су и латиница и ћирилица писма српског језика. На први поглед слично, али лингвистички гледано, писмо на коме се неки језик пише јесте и писмо тога језика, иако се можда користи чак примарно као писмо неког другог језика. Писма не припадају народима, него језицима, ако се уопште може говорити о припадности. Када се тако постави питање, онда је немогуће рећи да латиница није српско писмо – ево вам Кнез Михаилова.

* Да, супротно томе, Кнез Михаилова је за ћириличаре доказ да је то писмо угрожено. Притом, чести су наративи о томе како сви народи чувају национални идентитет, па се спомињу јапански и још неки језици, али не и турски, рецимо, који се данас служи латиницом.

– И румунски, то су два можда најпознатија случаја преласка са традиционалног турског писма на латиницу под Ататурком, и прелазак са ћирилице на латиницу у Румунији.

* Али људи у тим земљама нису осетили да тиме губе национални идентитет…

– Нису Турци мање Турци него што су били, као ни Румуни. Ма, те приче само замагљују праве проблеме. А овде и није реч о замени једног писма другим, него о напоредној употреби двају писама.

* Ипак, ако такве приче не подржавате, ви сте противник ћирилице и српског народа.

– То је типично за сваки национализам, не само у језику, а почива на једној „ћепеначкој“ психологији – мора се знати ко је ко, а нарочито шта је чије, и не може бити мешања. У оквиру таквог начина размишљања није ни могла да постоји Југославија, јер је сваки народ морао да има свој идентитет, који нарушавају сви ови около. Тако није могао да постоји ни српскохрватски језик, а унутар српског никако не може бити и латиница. То је основа сваког национализма.

О култури дијалога

* Како бисте описали културу дијалога међу интелектуалним и научним радницима, која је највидљивија у медијима. Чини се да се више иде са намером да се дисквалификује онај с ким се расправља него да се изнесу аргументи?

– Култура дијалога је на веома ниском нивоу, више се сматра нормалним учврстити сопствене позиције и сопствене идеје, пројекте, него улазити у дијалог с неком групом са другачијим мишљењем зарад опште користи. То је карактеристично за менталитет ове средине. Основна идеја у овом случају је да се од промена сачувају језик, култура, традиција, а продуктивнији приступ би био да се чува оно што је потребно, али да се језик развија и да се гледа у будућност, јер ту има више изгледа да се нешто уради.

Извор: Данас

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: