БЕСМРТНИЦИ
Печат живота остаје од рођења. Читав живот носимо ствари са собом, посебно оне које нам нешто значе, све до тренутка док нам те ствари не постану терет под којим поклекнемо, али ни тада се човјек не предаје, већ одлази стазом, нама још увијек непознатом.
Ко су старци који не умиру од стварања свијета па до његовог краја? Али ни тад они не умиру, већ остају да стварају нове свијетове. Они се само примире и посредују као доносиоци новог свитања.
Откуд ја знам шта су мудраци смислили? Када се мудрост учила, тај дан нисам био у школи, био сам на једном мјесту гдје сам се радовао.
Можда сам погријешио што нисам упознао границу између добра и зла. Увијек сам мислио да је то иста територија, а она је у ствари подијељена као живот и смрт.
У мом селу на Кордуну, гдје сам одрастао, причале су се тако чудновате приче, било је таквих које ме и данас воде до краја свијета, не бих ли им пронашао смисао.
Најстарији мудрац у мом селу, један од бесмртника, причао ми је да је Земља жива и да има само једно око које умије да види свуд наоколо, и у висину и у дубину. Рекао ми је да није тога ока, ми бисмо се возили по свемиру као у таксију, путовали путем без краја и били вјечни. Кад год то око трепне – смрачи се свијет. Питао сам га како то да он живи тако дуго, а он ми је одговорио: „Еее, ја живим са друге стране ока, на осматрачници! Тамо нема божјег обданишта, тамо нема неиспуњених жеља, али човјек је утолико сиромашан што нема жеља, па нема чему да се нада, нема о чему да сања јер му је већ све испуњено.“
Погледао је у небо и намигнуо звијезди падалици.
