 | Небојша Јеврић | |
| |
детаљ слике: Pixabay
Пели смо се уз Ђавоље лази, од кањона Таре према Забојском језеру на Сињавини.
А одатле према катуну Застарац, испод Старца, једног од врхова.
Сурова је планина Сињавина.
Кад магла падне, дешавало се чак и старим планинцима да се после два сата хода нађу на месту са којег су кренули. До Застарца се може стићи и преко Штитара или уз Липово поред Чича-Дражине пећине, кроз Вратло па до Смрдан бунара. Ми окренули тежим путем. Којим се све ређе иде. Така нам водица.
На Сињавини су три врха – Старац, Пећарац и Јабланов врх.
"Намигује Старац на Пећарац,
а Пећерац Јаблановом врху,
тешко оном ко је међу њима.“
Неки кажу да је Дурмитор планина на Сињавини.
Катун Застарац је био готово напуштен.
У смирај дана стигосмо до катуна Доктор, Сликар и ја.
Старац је јавио овце. Ставио је руку на чело да се заклони од сунца,
зачуђен што намернике са ранцима види. Позвао нас је у колибу.
Доктор је, као сви доктори, имао ранац пун вискија.
Пошто је старац намирио овце, засјели смо око шпорета. Било је љето, али ноћ на планини је хладна.
„Ђеде Никша, колико имаш година?“ – питао га је Сликар.
„Немам ни једне!“
„Како немаш ни једне?“
„Све сам их потрошио!“
Насмијали смо се и обредили бутељком „Чиваса“.
„Добра вам ова ракија...“
„То је Тито пио!“
Дуга је ноћ, узе нас ђед Никша на испит.
„А ти новинар, кажеш?“
„Јесте, ђеде Никша. Радим у једним чувеним новинама у Београду.“
„У Биограду, велиш. Види се да си неки велики мудров. Облајаваш људе по новина па се љебом раниш.“
„Ти, момче, који је твој посао?“ – пита кума мог, Сликра.
„Правим од камена, глине, гипса, бронзе, главе људи, дивљих свиња, сликам.“
„Добро, добро. То је наприлику ко у парку у касаби оне што су на камен натакарили. Аха! А пошто би ми могао насликат Чича-Дражу испред пећине?“
„За двадесет кила ракије из Липова насликаћу ти Чича-Дражу“ – погоди Бато посао.
„И то од укопне има да ти донесем.“
Пристави ђед Никша цицвару. Растего се пусти сир. Боље је у вијеку нисам јео.
Обређујемо се вискијем.
На хиљаде је било оваца, говеди, коња по Сињајевини. Сад све пусто. Пропале колибе. У катуну само ђед Никша. А и он се спрема да зимује код сина у касаби. Овце ће код касапина Франце. Издале га и ноге и очи. Ово му је на планини последње љето.
„А ти, Докторе? Добра ти ова ракија. Мора да си добар доктор, па те добро пазе. Од чега си ти доктор?“
„Ја сам ти доктор за ону женску работу.“
„Е, ти си умио одабрат. Свака ти поштена. Ко зна колико си их у вијеку прегледа.“
Смију му се брци. Дува вјетар кроз шиндру.
„Све у своје вријеме. Била је ту до прије неку годину једна удовица, нако посировија. Мало-мало, па ми у колибу долази. Кафу да пијемо. Мислим се, оћу ли јој ударит, и смијем ли. Почнем ја с њом нешто миритат, преврнем је на постећију, а гаћа никад носила није.
Али, пуче брука, издаде ме снага.
– О, Станојка, дај ми тај тигањ са полице – велим ја њој.
Ми скинемо по два три котура са шпорета кад стављамо тигањ на ватру, па је тигањ вазда одоздо црн.
– Шта ћеш то Никша – пита Станојка.
Она мисли да ћу нешто да бајем.
Ја узмем онај тигањ па оног мог мученика и најбољег друга, који ме никад није издао, нагаравим.
– Шта уради то Никша?!
– Како шта урадих? Нек се њему црни образ, а не мени, кад ме данас у љутом боју изда!“
Сликар и ја попили, и уморни полијегасмо, а ђед Никша оста са Доктором да о Докторовом занату деверају.
Шта су писци и вајари према Доктору који је пола лимске долине разголитио.
Док смо силазили низ планину, прича нам Доктор како је обећао ђеду Никши да ће га водити у Болницу да му покаже сто за гинеколошке прегледе.
Сљедеће зиме нађосмо се на чаршији, кад ето га и ђед Никша. Носи бидон са ракијом, и код Нова Дацића у кафану.
Донио му Сликар Чича-Дражу, који је у Никшином селу имао штаб.
Задовољан Никша.
„Ево га, само што не проговори!“
Није заборавио на Докторово обећање. Стигао и Доктор, па га одведе до блонице да види гинеколошки сто.
Кад је угледао астал са двије ракље за ноге, ђед Никша је само отхукнуо и рекао:
„Ово би свака поштена кућа морала да има!“
А ја, ево, пишем и облајавам ђеда Никшу по новинама. Замјерит ми неће.
