МАРТА

Свлачи избледелу болничку хаљину преко главе, пушта да јој падне крај босих ногу, а онда неодлучно стоји, загледана у моје очи. Не покрива груди нити глатко обријано међуножје, али чини се да не зна шта би с рукама. Образи су јој румени.
Знам да се не стиди своје голотиње, нити зато што можда помишља да ми се њено тело неће допасти. Као и увек, непријатно јој је управо зато што је савршена… или готово савршена. Зато што је здрава.
Погледам начас унаоколо. Просторија за „дружење“ – тако су то дежурни лекари и болничари називали, у време док их је овде била читава чета, а не само четворо-петоро као данас – једина је соба у читавом болничком делу Центра која није бела, стерилна и аутоматизована, једина соба сасвим лишена – ако је веровати матором Јакову – камера за надзор. У њој има нешто обичног намештаја, налик оном којим је некада била опремљена кућа мојих родитеља – мека и удобна гарнитура за седење, низак сто са боцама, чашама и старим часописима, мало даље простран кревет за двоје. Мотиви на зидовима топлих боја постепено бледе и мењају се, а читав један зид – онај спрам кревета – прекривен је равним, танким екранима. Екрани су тамни. Не желим да их укључим. Знам да то не жели ни Марта.
„Па“, каже и несигурно се осмехује. „Хоћеш ли?“
Климнем главом и свучем се и сâм. Рефлексно прекривам међуножје шакама и осећам да дрхтим, као да је у соби температура нагло пала за неколико степени. Гледам у своје помало криве палчеве на ногама и тек по благом додиру на образу осећам да ми је пришла.
Узима ме за руку – невољно јој то допуштам – окреће се и води ме према кревету. Коса јој је дугачка и густа, боје меда, а изнад десне слепоочнице јој вири централни венски катетер који се скривено спушта до вене на врату. И ја имам исти такав, с леве стране лобање. И једну иглу са вентилом у десној подлактици. И рану која ми зараста на крилу карличне кости, тамо где су ми пунктирали костну срж.
Мораћемо много да пазимо, помислим док се она опрезно смешта испод прекривача.
„Ходи“, каже она тихо, са осмехом. Придружим јој се тамо и осетим како ми се кожа јежи од њене близине. Пријатна је то језа.
„Шта мислиш?“, пита ме; усне јој се благо помичу, тако близу мојих. Удишем мирис њене коже и косе, занемарујем свеприсутни опори задах антисептика. „Колико ће нас дуго оставити овде, саме?“
Покушам да слегнем раменима, лежећи тако на боку окренут према њој, пошто ме рана на леђима још тишти. То је тек наговештај, полупокрет. Али Марта разуме. Марта ме је увек разумела.
„Узимали су нам… узорке… читаве недеље“, кажем промукло. „Ваљда мисле да смо заслужили да се мало… одморимо. Бар док не обаве своје анализе и не схвате да су поново оманули, а онда поново навале на нас.“
Полако, опрезно, помери се још ближе мени. По кратком трзају у углу усана видим да ју је заболело, али она као да не мари за то. Благо ме хвата шаком између ногу. Длан и прсти меки су јој и топли.
Накашљем се и загледам у њене широм отворене очи. Видим минијатурне одразе сопствене полуобријане главе у њиховом плаветнилу.
„Ја…“, заустим. „Нисам сигуран да ћу моћи.“
Ноћни сточић је близу, тако да не мора далеко да пружа руку. Друга јој је и даље на мом млитавом уду. Посматрам тај покрет у пригушеном светлу собе и пратим дрхтурење њених груди; брадавице су јој ружичасте, мале и усправне. Приноси шаку мом лицу, на длану су јој две пилуле различитих боја.
„Како оно беше?“, упита. „Од које… порастеш?“
„Од плаве, ваљда“, кажем, и сада морам да се искезим.
„Онда шта чекаш?“, шапуће.
Гутам плаву пилулу насуво – неки стимуланс брзог дејства – и прислањам усне уз њене. Убрзо, заборављам све остало и више нисам млитав. Али водим рачуна да је не повредим. Тек на самом врхунцу, док се беспомоћно грчимо од сласти помешане с боловима, обоје заборављамо на опрез и малчице крваримо. Али то нам не квари расположење. После кратког ћутања у мирном и задовољном загрљају, њена рука поново почиње да вршља по мени, али ја је хватам за зглоб, нежно је померам у страну и потрбушке клизим по душеку наниже, све док ми глава не буде између њених ногу.
Удахнем дубоко њен мирис помешан са мојим, а онда се насмејем. Звук је пригушен међу њеним бутинама.
„Шта?“, пита, али ја не одговарам. „Шта?“, понавља. „Реци!“
„Припази се“, режим, дражећи дахом њене влажне, меснате наборе, „ја сам твој Пера Ждера!“
Истог тренутка зажалим због тих речи. Читаво тело јој се кочи, а ја придижем главу. Њене разрогачене очи ужаснуто ме посматрају.
„Хеј“, кажем, „шалио сам се само. Чујеш? Шалио сам се.“
„Није смешно“, процеди кроз зубе, а онда ми обема рукама склони главу и скупи ноге. Све ме заболи од тог наглог покрета.
„Није смешно“, понавља.
Као и готово сваке ноћи пре тога, сањам Јахача. Знам да то није Рат, нити Глад, знам да није ни Смрт – бар не онако како се обично приказује на цртежима и илустрацијама. Јахачу је име Куга. Знам то, зато што је испод његове капуљаче лице мог оца.
Мало им је требало да закључе да су поново оманули. Али то значи да је Мартин и мој предах још краћи него што сам мислио да ће бити.
Опростила ми је глупаву шалу, тако да ујутро добро доручкујемо из посуда са колица која нам је болничарка Јована догурала у просторију за дружење. Онда поново плава пилула и нежност, краткотрајни заборав и бекство од свега, чак и од очевог лица.
После ручка причамо. Волим да причам са Мартом. Како ми се чини, и она воли да прича са мном.
„Имаш ли уопште некакву представу?“, пита ме после гутљаја вина. „О томе како ће се све ово завршити?“
Погледам је с места где стојим, крај високе полице са књигама. Зид са екранима и даље је таман, у просторији је тихо и чује се само свеприсутни шум уређаја за климатизацију.
„Мислим да се неће ’завршити’. Не тако као што ти мислиш. Живот иде даље. Свет иде даље.“
„Промене.“
„Промене“, кажем и климнем главом.
„Да ли ти је понекад криво?“, упита после кратког ћутања.
„Зато што сам као ти? Зато што сам имун?“
Кратко тргне главом као да сам је опсовао. Не обраћам много пажњу на то. Сада тумачим тај гест као условни рефлекс. Прилазим јој и седам у другу фотељу. Хватам је за шаке дугих прстију, приносим њихове вршке уснама и љубим их, један за другим, свих девет.
Нико није могао да претпостави како ће се све развијати. Када је постало јасно да је опасност крајње озбиљна и да нико појма нема како да је отклони, Куга је била међу нама већ дуже од деценије. Они који маштају о смаку света обично замишљају катаклизмичне, силовите и релативно краткотрајне промене које готово преко ноћи доносе крај живота какав је човечанство дотад познавало. Атомски рат који оставља за собом радиоактивну пустош; глобалне климатске промене које мењају конфигурацију континената и океана сахрањујући метрополе или читаве цивилизације у ужареним понорима пуним лаве или хладним плавим гробницама… смртоносни вируси ослобођени из тајних лабораторија, после чијег муњевитог похода по свету преостане само шачица чудесно поштеђених. Биле су то узбудљиве и примамљиве замисли згодне за спектакуларне холивудске филмове или језовите приче и романе. Али све се догодило другачије – постепено, готово неприметно.
Човечанство је већ дуго и добро познавало свог џелата. Име му је било Стрептокок, презиме – А. Бактерија. Сићушни организам који изазива најобичнији кашаљ. Подложан антибиотицима, готово безначајан у ери страшних пошасти канцера, ХИВ-а, којекаквих вируса грипа немаштовито називаних по птицама, свињама, козама и другим карактеристичним преносиоцима, Стрептокок А је крајње ретко доспевао на насловне стране новина. Обично је то било у случајевима када превазиђе сопствене скромне домете и почне из необјашњивих разлога да изједа поткожна и мишићна ткива жртве, изазивајући њену смрт токсичним шоком. Тада су лекари говорили да је реч о некротичном фасцитису или некрозном миозитису, а мајушни изазивач те муњевите болести која се могла отклонити једино крајње агресивним хируршким интервенцијама уз бомбардовање антибиотицима помињао се по своме злослутнијем, мање познатом имену – бактерија месождер. Или како су је наши људи, вечито спремни за спрдњу, прозвали када је Куга коначно дојахала овамо: Пера Ждера.
Отац ми је био бактериолог светског гласа. Никада се пред нама, у кући, није разметао тиме што је предводио међународну екипу научника која је пре петнаестак година добила Нобелову награду за биологију. Моја сестра и ја узимали смо здраво за готово вилу у којој смо расли, луксузне аутомобиле и егзотична летовања, образовање у скупим приватним школама. Мислили смо доста дуго да тако живи и остатак човечанства, а очево присуство више смо наслућивали него примећивали док је боравио у свом радном кабинету иза затворених врата, окружен рачунарима, књигама и другим тајанственим алаткама свог заната – виртуелним онлајн-микроскопима, тродимензионалним пројекторима, екранима за видео-конференције са колегама из победничког нобеловског тима. Када смо прешли у средњу школу – Кајина је била у Лугану, моја у Лондону – код куће смо боравили само о Божићу, Ускрсу и летњем распусту. У то време, случајеви некрозног фасцитиса били су све присутнији у медијима – најчешће су носили сензационалистичке наслове попут „Појела га бактерија!“ у безброј варијација – и наш отац, угледни доктор Варагић, имао је још мање времена за нас. А мајка… па, у тренуцима када је била трезна, поклањала нам је таман толико пажње да нас спречи да се спакујемо и вратимо у своје пусте интернате.
И управо за време једног таквог ускршњег распуста, када сам ја био на четвртој, а Каја на трећој години, отац нас је све изненадио нагло отворивши двокрилна врата одаје која нам је обично била недоступна и изашао на терасу где смо седели. Сећам се да сам читао неку дебелу књигу, док је моја сестра преко џепног рачунара-телефона крстарила по Фејсу, а мати безвољно прелиставала женски часопис уз полупопијену чашу шардонеа. Било је нешто после једанаест пре подне и априлско сунце пријатно ми је грејало огољене подлактице испод подврнутих рукава кошуље. Када је отац стао крај нашег стола, погледао сам га, зачуђен што се удостојио да нам се придружи.
„Сви смо на окупу“, рекао је. „Одлично.“ Али израз на његовом лицу био је такав да сам се запрепастио. Изгледао је најмање деценију старији него последњи пут када сам га видео, претходне ноћи на вечери.
„Шта је било, Радоје?“, упитала је наша мајка подигавши поглед са сјајних, дебелих шарених страница. Учинило ми се да је и она пренеражена његовим изгледом. Привукао је столицу и сео крај ње, склопивши шаке, испреплевши прсте на мермерној плочи стола. Био је то гест толико неуобичајен да је чак и Каја начас одвојила поглед од свог екрана.
„За пола сата ћу се обратити јавности преко линка државне телевизије. Хоћу да пажљиво слушате оно што ћу рећи. И изнад свега хоћу да ми обећате да ћете се чувати.“
„Чувати?“, упитао сам ја зачуђен. „Чега то?“
Погледао ме је тада тако да ме је наједном подишла језа. Нисам могао да се сетим да сам му икада видео такав израз у очима.
„Повреда“, рекао је тихо. „Чуваћете се и најмањих могућих повреда – огреботина, посекотина, убода, чак и модрица.“
„Али зашто?“, казао сам. „О чему се ради?“
„Мислиш, Радоје“, убацила је на то наша мајка, „на овако нешто?“
Гледао је скамењено у њену подигнуту елегантну десну шаку и јагодицу палца на којој се црвенела готово неприметна посекотина од оштре ивице странице шареног женског часописа.
„Ууу, крв!“, ускликнула је Каја кад је угледала високо подигнут мамин палац у који смо нас троје и даље непомично зурили. „Кул.“
Матори Јаков и није толико матор. Када сам га први пут видео, пре неких осам, осам и по година, оног дана кад сам први пут крочио у Центар, сигурно још није био превалио педесету. Време које је провео овде и оно чиме се бавио прерано су од њега начинили старца.
„Децо, готово је са одмором“, каже уморно. „Искористите још ову ноћ. Сутра вас враћам у Јединицу пет.“
Седимо мирно и гледамо у њега преко стола. Изгледа незграпно у заштитном оделу прикљученом на довод кисеоника с таванице, и са пластичном херметичком кацигом кроз чији му се визир назиру водњикаве очи окружене борама и крупни, бабурасти нос. Погледам Марту и видим да се осмехнула. Гледа га нетремице, тако да Јаков почне да се од непријатности премешта с ноге на ногу. Знам због чега се она смешка на тај свој љупки начин који јој увек открије јамице у образима. Упозорио сам је нешто раније на то да му длаке све необузданије џикљају из ноздрва и сада их је и приметила, жуто оштро жбуње иза пластике помало замагљене његовим дахом.
„Ћорак?“, упитам.
„Ћорак“, потврди и погне главу, као да је због нечега он сам крив за то.
„Јакове?“, каже Марта и тера га да се поново усправи. „Има ли било чега… новог?“
Он слегне раменима и покаже руком у дебелој белој рукавици на екране наређане на зиду. „Имате толико канала, можете да…“
„Не емитују ништа“, прекине га она. „Или макар ништа корисно. Старе филмове, серије и спотове. Ништа од информација. Чак ни временску прогнозу нити стање на путевима.“
Нисам сигуран да ли је приметила нервозни трзај Јаковљевих усана и горчину са којом их је стиснуо у црту после њеног коментара. Године које сам провео у близини тог човека, некада једног од најближих сарадника мог оца, допустиле су ми да схватим шта је помислио: Какво бре стање? Какви бре путеви? Друм који води до Центра није видео возило већ готово месец дана.
Коначно слегне раменима.
„Децо, само кажем да искористите ово вече и ноћ што боље можете. Сутра се враћамо у Програм.“
Посматрамо без речи како се окреће и пролази кроз врата коморе, која се са шиштањем затварају за њим.
„Мислиш ли исто што и ја?“, упита ме Марта и замишљено напући усне.
„Вероватно. Приметила си промену у његовом гласу? Држању?“
Климне главом. „Мислим да ово неће потрајати још дуго. Овако или онако.“
Нежно јој узмем лице међу шаке и хитро је пољубим. „И, шта ћемо сад?“
Она раскопча блузу и обазриво се прибије уз мене. „Па чуо си човека. Искористимо време које нам је преостало што боље можемо.“
Посматрао сам оца: мирно је седео испред мајушне камере у свом кабинету и говорио у микрофон свима који су били вољни да га саслушају. Каја је била крај мене, необично усредсређена, док је наша мајка седела у ћошку, бледа и разрогачена, стежући руку коју је посекла на ивицу странице. Отац јој је одмах дезинфиковао танану посекотину, засуо је снажним антибиотиком у спреју и спретно увио мајчин палац, не обазирући се на њено противљење и примедбе о томе како од комарца прави слона. Сада га је и она слушала с пажњом, као да први пут види човека са којим је проживела готово двадесет година.
„Закључак Светске здравствене организације је недвосмислен“, рекао је доктор Варагић одмереним и сигурним гласом. „Људска раса је први пут од свог настанка приморана да обитава у крајње непријатељском окружењу. Наш немилосрдни непријатељ је микроорганизам, бактерија која се налази свуда око нас. Из неког разлога, у последњих неколико година, тај микроорганизам који познајемо као Стрептокок А и са којим живимо већ вековима и миленијумима драстично је променио начин на који напада људска бића када се нађе у њиховом телу. Раније смо у најгорем случају могли да очекујемо гушобољу и прехладу; сада Стрептокок А, када доспе у људски организам – најчешће кроз безазлене повреде коже, чак и када није пробијена већ само истањена, на пример на местима где се од ударца појави модрица – почиње агресивно да се храни околним ткивом и веома нагло изазива оно што медицина назива некрозом, а убрзо затим и акутно тровање. Велики број смртних случајева изазваних у последње време буквално у свим деловима света вероватно се могао избећи, али инфекција Стрептококом А у први мах има клиничку слику и симптоме истоветне као обичан грип. И управо та сличност са грипом и прехладом људе нагони да олако пређу преко симптома и не обрате се лекару. Показало се да је – са инфекцијом овим мутираним сојем бактерије – оклевање чак и од само дан или два фатално.
Наша влада, Министарство здравља и Институт за јавно здравље, чији сам консултант, замолили су ме да се на овај начин обратим најширој јавности са упозорењем и тако евентуално помогнем да се избегну непотребне жртве у времену које ће бити потребно науци да изнађе адекватан одговор на ову претњу. Желим да нагласим да је узрочник масовног и муњевитог некротичног фасцитиса, како се ова болест назива, бактерија, а не вирус.И премда постоје вакцине против стрептокока, не ради се о спречавању даљег размножавања бактерије, већ о дејству њених токсина који играју улогу такозваних ’суперантигена’ и прекомерно активирају имуносистем….“
Глас мог оца претворио се у монотоно зујање; престао сам да га слушам јер је оно о чему је говорио било превише далеко, апстрактно. Посматрао сам мајку, која је загледала сопствени завијени палац као да је посреди неки чудан експонат. Сећам се да сам се упитао када је тачно престала да га воли. Можда када није стигао на мој пети рођендан зато што је морао да продужи трајање семинара у Индији? Или када је пропустио да види како је Каја проходала зато што је морао да проведе викенд у Риму не би ли убедио донаторе да наставе са финансирањем његовог истраживања? Уме ли човек уопште да препозна тај тренутак – када престане према некоме да осећа оно што је осећао годинама пре тога, као да је отворио врата и наједном се нашао с друге стране? Или је то нешто што одумире постепено, споро? Појма нисам имао о томе, али у једно сам био сигуран: између наших родитеља љубави одавно више није било.
„Да поновим“, нагласио је мој отац, загледан право у очи невидљивог мноштва гледалаца. „Сигурна превенција не постоји. Модрица или одрани део коже сасвим су довољни бактерији да продре у ваше тело. Ипак, постоје мере које можете предузети како бисте умањили ризик. Наравно, морате се неизоставно трудити да вам кожа остане нетакнута. Затим, изузетно је важна чистоћа. Увек испирајте чак и најмањи отвор у кожи и заштитите га машћу са антибиотицима. Она треба да вам буде при руци у колима, на радном столу, у спортској торби и код куће. Посебно деци напомињите значај одржавања хигијене. Уколико се ипак повредите, после третмана ране антибиотицима на које Стрептокок А засада реагује, јавите се најближем лекару. Кажем, на које бактерија засада реагује, зато што је она у последње време показала необичну способност прилагођавања и развијања сопствене имуности на средства којима светска и домаћа фармацеутска индустрија упорно покушава да га сузбије. Уз довољно самодисциплине, организованост државе и читавог друштва, као и уз божју помоћ, верујем да ћемо колективно, као врста, успети да пребродимо и ово искушење.“
Три недеље касније, отац, Каја и ја преселили смо се у Центар. Било је то одмах после мајчине сахране.
Заморна, досадна рутина: узимање крви, мокраће, ултразвук трбушне дупље, ЕКГ, ЕЕГ, тестови оптерећења, имунолошки маркери леукоцита, лимфоцита, микрофага. Вишедневни увод у експерименталну фазу. Дан од којег увек највише стрепимо.
Оно што знамо, оно што јесте непобитно утврђено, наука не уме да објасни: ни Марти ни мени тимус није инволуирао после пубертета. Нико не зна како, нико не зна зашто, али ето, догађа се. Што се микробиолошких опасности тиче, то је готово као да смо заштићени непробојним пољем сила.
Сестра Јована нам доноси ручак: ове недеље нису нам прописали никакву нарочиту дијету и на тањирима су свињске шницле, пире-кромпир, купус-салата. Можемо да бирамо између кока-коле, сока од поморанџе и киселе воде. Уместо слаткиша – јабука.
„Где је Света?“, питам Јовану док бучно гризем тврду, сочну, зелену грени смит. Марта је отишла до тоалета, тако да смо средовечна болничарка и ја сами у пространој соби са десет празних и наша два заузета кревета. Света је млади ендокринолог који се за време прошлог циклуса непрестано врзмао око нас. Тачније, око Марте. „Нисмо га видели откад смо се вратили у Јединицу пет. Зар су га некуд преместили?“
Јована ме празно гледа испод блајханих праменова иза визира кациге. Ћути.
„О“, кажем и бело, киселкасто месо јабуке запиње ми у грлу. „О.“
Не питам за појединости. Нема потребе. Убод, пад, одеротина, посекотина – увек је нешто од тога. Сестра Јована ћутке узима послужавнике, ставља их на колица и полако гура напоље кроз двострука заштитна врата. Марта улази одмах затим и збуњено се осврће за њом.
„Шта бî?“, пита. „Зашто је тако натмурена?“
Слегнем раменима. „Ко ће га знати. Хајде, лези и одмори се. Јаков би требало да дође за сат и по или два и објасни нам шта ће овог пута да нам раде.“
„Тја“, каже Марта и завуче се под свој покривач. „Покушаће нешто ново. Али мислим да им понестаје идеја.“
Нисам појма имао да сам имун на Перу Ждеру све до пре неких осамнаест месеци. Научници који су живели и радили у мојој близини у Центру знали су да, теоријски, сигурно постоји одређени проценат људи који морају бити отпорни на дејство супермутантног Стрептокока А – то је одувек било правило за све врсте смртоносних инфекција, иначе би бројне пандемије у историји људске расе одавно довеле до њеног потпуног истребљења. Проблем са Пером Ждером био је у томе што се није могло знати је ли неко имун или успешно избегава повреде и отварање приступа прождрљивој бактерији за своја укусна и хранљива ткива испод епитела само захваљујући лудој срећи. То се могло установити једино у случају да се неко озбиљније повреди пред сведоцима и после пет-шест дана настави без терапије своје присуство међу живима. Тако је било са мном.
У то време сам се већ одавно био навикао на услове живота у изолацији. Центар се налазио довољно далеко од главних саобраћајница, завучен и ушушкан на узвисини са шумовитим брдом у залеђу, тако да случајних посетилаца тамо једноставно није било. Мислим да је на врхунцу насељености у Центру живело више стотина, можда чак и хиљаду људи – лекара, епидемиолога, биолога, токсиколога, кибернетичара, администратора, припадника обезбеђења, кувара и собарица, баштована, возача и људи који су радили на техничком одржавању; наравно, биле су ту и њихове породице, за које је смештај био обезбеђен у униформним приземним бунгаловима подигнутим на пространој заравни наспрам главне грађевине, где су биле смештене лабораторије, амфитеатри, рачунски и комуникациони комплекс, канцеларије запослених. Био је то прави мали град на имању површине десет хектара, са саобраћајницама, хелиодромом, ресторанима, мултиплекс-биоскопом, базеном и салама за физичке активности. Додуше, базени, теретане и терени за кошарку и мали фудбал, чак и куглана, веома су брзо сасвим опустели јер је после трагичних смрти проузрокованих повредама на рекреацији било све мање људи спремних да на такав начин ризикују.
Преко сателитске телевизије могли смо да пратимо ситуацију „напољу“ и будемо сведоци постепеног али неумитног и бесповратног преображаја цивилизације какву смо дотад познавали. Убрзо пошто је Светска здравствена организација објавила општу опасност од Стрептокока А, наступило је доба пророка пропасти, јуродивих безумника, инстант-религија и секти. У свим сферама људског живота ствари као да су се окренуле наглавце: најједноставнији физички послови наједном су били баснословно плаћени због опасности од повређивања, а светске економије, поготово оне које су се иначе ослањале на сектор услуга – у банкарству, рачунарству, туризму – после само неколико година безуспешне борбе са Пером Ждером догурале су до ивице банкротства јер нису могле да плаћају астрономске плате носачима, чистачима, зидарима, заваривачима, браварима и металостругарима. С друге стране, фармацеутске компаније су се такмичиле у пласирању „поузданих“ антибиотских препарата и помагала за заштиту, стерилисање и затварање рана, и многе су уживале у краткотрајном успеху и вртоглавом профиту – док статистичка истраживања не покажу да је бактерија у својој новој инкарнацији поново нашла начин да опстане и дође до нове хране.
Људи су умирали у бескрајној, непрекидно све јачој плими коју ништа није могло да заустави: најпре у најсиромашнијим крајевима света, где је хигијена и пре појаве пошасти била луксуз за одабране. Сваки физички сукоб, појединачан или масован, редовно је имао фаталне последице. На фудбалске утакмице ишли су само потпуни лудаци или очајници, а убрзо су престали и они. Постало је смешно лако убити човека и проћи некажњено – професионалним убицама више нису биле потребне прецизне снајперске пушке: било је довољно да прођу поред своје жртве и у гужви је неприметно убоду чиодом, а онда нестану међу осталим пролазницима. Правни системи једноставно нису имали одговор на то. Стрептокок А није поштедео буквално нити један аспект људског живота: чак је и секс био потенцијална смртна пресуда за љубавнике који би се занели у страсти и партнеру или себи нанели огреботине или угризе. Жене су додатно биле угрожене јер су свака менструација и порођај обављен у средини која није савршено стерилисана могли донети смрт. Огроман број људи једноставно није могао да се носи са тако коренитим променама дотадашњег начина живота, па су, у првих неколико година пошасти, самоубиства однела готово подједнако много живота као и прождрљива бактерија. И све сам то могао да пратим на телевизијским екранима… али новинарских прича о имунима није било.
Центар нипошто није био поштеђен смрти од некротичног фасцитиса. Само је болнички и лабораторијски део био обезбеђен од продора бактерије, али они који су свих ових година делили овај простор са мном ипак су били у донекле повлашћеној ситуацији: уколико би на широј територији Центра избио инцидент који би за исход имао телесну повреду, најстручнија могућа помоћ била је релативно близу и повређени уд могао се жртви ампутирати у савршеним условима стерилних операционих сала.
Каја и ја смо покушали, свако на свој начин, да се изборимо са чињеницом да нам је мајка страдала као жртва претње која нам је непосредно пре тога била крајње апстрактна – и да чак ни наш свемогући отац није могао да јој помогне. Ја сам се после краткотрајне отупелости из све снаге упустио у друштвени живот, колико год он ограничен био унутар обезбеђених међа Центра; сестра се повукла у себе и ретко је напуштала своју собу. Што се оца тиче, како је време одмицало, све мање смо га виђали. Време је проводио у лабораторијама или на краћим и дужим путовањима: био је један од малобројних становника Центра који су имали ту привилегију и црни, аеродинамични стршљени од метала и пластике опремљени елисама често су слетали на хелиодром како би га однели до аеродрома, одакле је летео на конференције по Европи и другим континентима, у потрази за решењем: мој отац, спасилац човечанства.
Привид очувања ранијег стања огледао се у организацији живота у Центру: присутна деца школског узраста похађала су наставу и ја сам прве године редовно долазио у добро опремљене учионице и кабинете, слушао предавања, радио тестове и добијао бесмислене оцене, неопходне да бих на крају стекао још бесмисленију диплому. У тој „школи“ упознао сам сву млађарију окупљену у нашој малој комуни; сада те просторије, као и највећи део остатка Центра, настањују само духови.
Ћутљива сестра Јована и сâм Јаков, незграпни у својим скафандерима и трапави као чудни бели медведи, дају нам серум кроз цеви за инфузију, у Јединици пет чији су зидови обложени пластичном оплатом, под оштрим неонским светлом. Пред двоструким вратима, кроз велики прозор у зиду, видимо људску прилику у другачијем заштитном оделу – тамноплавом, од тврдих полимера отпорних на метке, са непрозирном кацигом и аутоматском пушком у рукама: то је потпоручник Козомара, задужен за нашу безбедност.
Две епрувете пуне ћилибарске провидне течности стоје у сталку на подијуму недалеко од средишта кружне просторије са девичански белим операционим столовима и погашеним јарким лампама. Сијају само свеприсутне неонке, високо горе, на таваници.
„Надам се да нам неће бити мука као прошли пут“, каже Марта док Јаков и Јована припремају шприцеве. „Имаш ли појма, Јакове, шта су нам сад припремили?“
Визир се окреће према нашим лицима, прва сребрна игла подигнута је високо у ваздух. „Изгледа да не знају више шта да пробају“, чује се помало плехани глас из Јаковљеве кациге. „Проучавали су до изнемоглости карактеристике ваших колагенских влакана која спречавају продор микроорганизама у ткива, као и карактеристике базалне мембране ваше коже. И ништа. Појма немају у чему је ствар. Серум који ћете сада примити добијен је тако што је некоме тамо, у Женеви, пало на памет да крв крокодила убризга у организам добровољаца. Као, крокодили имају најрудиментарнији и најстарији имунолошки систем, најсавршенији механизам заштите од заразе. Ова мућкалица овде је све што су из таквих добровољаца успели да извуку.“
Зуримо у њега с неверицом. Тренутак касније, плехани смех одјекује просторијом.
„Кад бисте само могли да се видите“, кикоће се Јаков крај болничарке у скафандеру, која непомично држи други шприц. „Не, озбиљно, појма немам шта је унутра. Стигло је јуче у металном коферу са специјалном шифром. Крокодилска крв! Стварно…“
Ћилибарска течност продире у наше вене. Убрзо затим, све је снимљено за будућа поколења, а чудни бели медведи нестају напољу, иза двоструких херметичких врата ваздушне коморе.
Каја је била мртва већ седамдесет два сата када је домар успео да обије браву на њеним вратима и пусти ме унутра. Није хтела да сачека да то одради бактерија. Напунила је каду и пререзала вене – уздуж по унутрашњим странама подлактица. Сигурно је прочитала негде на интернету како попреко режу вене само фолиранти који очекују да буду спасени. Изгледала је као пластична лутка, главе накривљене на млечнобелом врату изнад црвене купке која се полако претварала у муљ. На поду купатила, крај каде, лежале су две празне винске флаше и бријач. Док сам је посматрао, непокретан као стуб усред паничног кретања осталих који су ступили са мном унутра, могао сам само да се сетим како сам понекад, у ретким приликама, виђао оца како се пажљиво брије тим истим оштрим сечивом, а потом га одлаже у посебну кутијицу од махагонија и ставља високо у ормарић, крај крема и четака.
Онда сам приметио још нешто: Кајин мобилни, који је лежао на мермерној плочи недалеко од њене главе. Слабашно наранџасто светло уморно је сигнализирало, у правилним размацима, да је потребно допунити батерију.
У месецима које смо провели овде после доласка, Кајин једини додир са остатком света био је Фејсбук. Изгледа да је и последњи њен пријатељ нестао са мреже, и више није било никога да лајкује њене шашаве, вицкасте, духовите коментаре.
Нисам осећао ништа због сестрине смрти. Читав призор подсетио ме је на сцену из филма у којој је приказано самоубиство неког римског императора или политичара. Стварност је сада била баш то: стари филм, оштећен, исечен, крупног зрна, прича коју се ретко ко труди да запамти.
Јаков је, чини се, жељан друштва. Прошао је кроз тегобну и компликовану процедуру облачења заштитног одела, стављања кациге и прикључења на црево за довод ваздуха само да би био у прилици да поседи и поразговара са нама. После тога, чека га још тегобнија и дуготрајнија деконтаминација у малој ваздушној комори.
„Зар не мислиш да то стварно више није потребно?“, питам га. Знам да зна на шта мислим, по начину на који слеже раменима.
„Прописи су прописи“, каже. „Ако престанемо да их поштујемо само зато што мислимо да су изгубили сврху…“ Не завршава реченицу, али схватам шта жели да каже. Малобројни преживели у Центру имају још само те ретке контакте са налогодавцима из далеког стерилног бункера и прецизне протоколе о поступању, да их одржавају у уверењу како старо устројство света још постоји.
Марта диже поглед са неког старог часописа и посматра неколико тренутака његово изборано лице иза замагљеног визира. „Да је тактика супротстављања зарази новим, вештачки створеним сојевима доброћудних бактерија имала било какве шансе за успех, мислим да би се то одавно показало. Овако…“ Махнула је руком неодређено, као да жели тим покретом да обухвати читаву изоловану просторију. „Бадава нас малтретирате.“
Јаков кратко климне главом. „Знам да вам није лако… Али све док постоје и најмањи изгледи за то да се у вашим телима, уз помоћ тимуса који вас штите од некрозног фасцитиса, развију микроорганизми који би могли да униште, или макар сузбију Стрептокок, морамо наставити да покушавамо.“
Поћутимо неко време, непомични на својим местима. Онда он поново проговори, тихо.
„Бактерија ми је појела жену и оба сина“, каже. „Јесам ли вам већ причао о томе?“
„Не“, одговори Марта. Погледам у њу, па у Јакова.
„Моја Зденка је имала упалу слепог црева“, спремно настави он. „Једва смо стигли – мало је фалило да ми умре на рукама, код куће. Операција је била рутинска, извадили су јој апендикс у операционој сали, зашили је и после седам дана отпустили из болнице. Следеће недеље, температура је почела да јој скаче. Жалила се да осећа како јој је трбух толико пун течности да бућка као флаша воде. Поново сам је одвео хирургу који ју је оперисао. Он је затражио од ње да стане крај стола и наслони се на њега. Онда је клекнуо и просекао јој шавове… Згрозио сам се кад сам видео да је из ране покуљала крвава и наранџаста мутна течност. Доктор је одскочио, али тек пошто му је та слуз испрскала руку и ципеле. Престравио сам се, мада лекар и болничарка нису били нарочито изненађени. Казали су ми да јој превијам рану газом и бетадином, а добила је и нову туру антибиотика.“
Заћути начас. Осећам Мартин поглед на свом лицу. Окрећем се, гледам је у очи. Крупне су, озбиљне. Препознајем у њима сопствену спознају. Сами смо. Овај човек крај нас, сакривен иза свог смешног одела и својих страшних успомена, припада другој, изумрлој врсти. Мртав је, али му то још нико није рекао.
„Следеће недеље“, настави Јаков, „дренирана слуз јој је постала гушћа и жућкаста. Док сам Зденки превијао рану, приметио сам да је попримила тамну, љубичасту боју, а затим и да се у њеном месу отвара нова рана, крај оне коју је направио лекар. Наравно, одмах сам звао болницу да то јавим и хирург ми је рекао како се то ’цепају шавови’, што није необично за жену попут ње, са вишком килограма. После само неколико дана, дуж реза су се појавиле нове рупе, најпре љубичасте, затим беле на ивицама, а онда јој се кожа просто расточила. Потом јој се, преко ноћи, на десном боку отворила огромна, дубока пукотина. Чим сам то видео, одвезао сам је натраг у болницу.“
Видим кроз пластику визира како облизује усне, тражи у себи снагу да настави. Проналази је тек после готово пола минута тишине.
„Зденка је имала високу температуру“, каже промукло, „тридесет девет са пет, и тело ју је страшно болело. Касније сам сазнао да се то назива ’системска токсичност’. Лекари нису могли да верују када су видели у каквом је стању. Коначно су морали да признају како је посреди тешка инфекција и побринули су се за њене ране, дали јој интравенозну терапију антибиотицима и скенирали јој абдомен. Рупе у ткиву су јој се спојиле испод коже, а она на десном боку зашла јој је петнаестак центиметара дубоко.“
Први пут откад познајем Јакова, који је био магистар биологије и лабораторијски асистент мога оца у то старо, старо време, он о својој жени прича са толико појединости. Тражим у себи безуспешно макар трунку сажаљења према њему.
„Проводио сам дане и ноћи уз њен болнички кревет“, каже. „Видео сам како јој извлаче газу из те рупе у боку, заједно са комадима меса. Хирург јој је затим скалпелом исекао велики комад ткива одатле, наживо, а она је све време била свесна и није ништа осетила. Месо јој је било сиво, непрокрвљено, труло. Поново су је скенирали и видели да се гангрена проширила по читавој трбушној дупљи. Издржала је још неколико дана. Држао сам је за руку када је издахнула. Никога од болничког особља више није било уз њу. Тада су већ били преплављени другим, новим случајевима.“
Видим га како поново облизује суве усне и диже поглед према нама. Ћутимо минут или два, глумци на камерној сцени који су наједном заборавили свој текст, па и сâм наслов комада у којем учествују. „Ми смо нови диносауруси“, каже коначно Јаков и устане да приђе вратима ваздушне коморе. „Прошло је време када смо владали светом. Заменило нас је створење које не можемо чак ни видети голим оком.“
Када сам први пут угледао Марту, већ сам дуго био у Програму. У изолацију ме је сместио отац, ког је прилично уздрмало када се вратио са једног од својих кратких путовања и установио да је његов син у међувремену успео да се повреди на крајње кретенски начин.
Унутар ограде комплекса Центра налази се и мало гробље. Смештено је на високом пропланку и тог дана – због нечега сам упамтио да је била недеља – попео сам се тамо да обиђем Кају. Неугледан дрвени крст, са именом и годином рођења и смрти исписаним помоћу шаблона, нагарављеним словима; на мекој земљи цвеће које се осушило од моје претходне посете, тако да га је ветар расуо по хумци.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: