За науку, културу и уметност никада није било довољно новца, а како и да буде кад је требало поплаћати све фудбалске трансфере, блокбастере, шаторе, певаљке, менаџере, корпоративне стручњаке, виле, лајф коуче, црвене тепихе... А сад?
Ово је кључни тренутак у људској историји, јер је време да спознамо дубоке мане света, дисфункционалне карактеристике читавог система који мора да се промени. Ово је знак упозорења и лекција коју морамо да научимо, поручио је Ноам Чомски недавно из карантина. Он наравно много разумније звучи од фаталистичких теорија о томе да је пандемија вируса корона „божја казна” за заблудело човечанство које је сувише огрезло у трци за капиталом, занемарујући основне вредности. Мада ако уклонимо патетику и научну неутемељеност ових теорија, остаје оно што и Чомски каже. Да се више улагало у науку, културу и уметност, а мање у забаву, не би данима на друштвеним мрежама кружила изјава: „Дате фудбалеру милион евра месечно а научнику 1.800. Сад хоћете лек. Идите код Роналда и Месија да вам они нађу лек”, приписана „шпанској научници и члану истраживачког тима”. Међутим, кад се открило да је на фотографији заправо шпанска политичарка и кадa је изражена сумња да је она то и рекла, бројни корисници друштвених мрежа су упитали зар је уопште важно ко је казао. Важно је оно што је речено, а то одсликава истину човечанства: да данашња цивилизација предност даје забави над темељним вредностима. Нешто ту, дакле, није у реду.Забављачи су најплаћенији људи на планети и зато сви желе да буду забавни: и политичари, и глумци, и кувари, и пророци... Књиге пишу телевизијске водитељке, старлете, менаџери, лајф коучи... Филмови су пуни насиља, јер некима нема забаве без насиља. Научници, лекари, уметници су у многим земљама на ивици егзистенције. За њих никада нема новца, а како и да буде кад треба поплаћати све фудбалске трансфере, блокбастере, свадбе, шаторе, певаљке, менаџере, корпоративне стручњаке, виле, лајф коуче, црвене тепихе... Један од јунака романа „Вернон Тродон” француске књижевнице Виржини Депент овако данас види запосленог човека: „У државној служби је као и свуда: све за директоре. Само их постављај све више и више, плаћај све боље и боље, акумулирај привилегије, а све што им је додато украдено је од службеника испод њих”. Да не помињемо незапослене, бескућнике, гладне... Они у најбољем случају могу да буду статисти у причи о неком хуманитарцу који је одлучио да их нахрани зарад сопствене рекламе или прања новца. А када гладни похрле да узму шта им се нуди, нађе се и много оних који о њима почну са гнушањем да говоре као о ружнимa и крезавима који немају достојанства. Нема саосећања, а и то је један од великих неспоразума наше цивилизације.Тек сад кад су сви у изолацији, неки почињу да се сећају да постоји Шекспир и да је он све то већ рекао. Наравно да јесте. И не само он. Цитирају се Андрић, Селимовић, Ками... Све су они то већ давно казали. Многи су све рекли, па извол`те читајте, поручују други. Кант ће вам казати да се „дужност према самом себи састоји у очувању људског достојанства у властитој личности”, а Вајлд да „туђа трагедија увек носи у себи нешто невероватно обично”. „Да би се признала туђа вредност, треба имати властиту”, поручиће Шопенхауер, а већ поменути Шекспир да „права вредност не зна за извештаченост”. Све оно што бисмо сада могли рећи, већ је речено, а да велики проценат људи на планети то уопште и не зна. Они плачу над зарозаним црвеним тепихом човечанства и питају се како ће без обрта капитала, без лајф коуча, ресурса... Ако отворимо Толстојеву књигу, он ће нам лепо поручити: „Човек може да избегне несреће које му Бог шаље, али нема спаса од оних које сам на себе навлачи.” И стога када кроз прозор погледамо дрвеће које безбрижно листа и цвета и коме вирус не може ништа, можда би многи требало да се упитају колико су сами допринели да, ако ништа друго, једну овакву пандемију дочекамо неспремни не само материјално него и духовно!
Извор: ПОЛИТИКА
